Преносимо интервју који је Геополитици, својевремено дао, сада покојни Момчило Јoкић, аутор књиге „Тајни досије Јосип Броз“, у којој пише ко је стварно био Тито и како је, заједно са српским народом, преживео његову диктатуру.
Јосип Амброз, алијас Јосип Броз Тито, био је све, само не комуниста. Рођен је из ванбрачне везе пољске грофице Марије и управника њеног имања у близини Сегедина, Франца Амброза, потомка чувене породице Амброз која се бавила златом, коњушарством и оружјем.
Разговор водила: Невенка Стојчевић
Момчило Јокић, аутор књиге „Тајни досије Јосип Броз“, робијао је осам година зато што је знао и обнародовао истину о идентитету и нечасним работама Јосипа Броза, о којој је чињенице више од три деценије сакупљао по најрелевантнијим домаћим и страним архивама. Јокићева књига је прича о најмистериознијем владару 20. века, о његовој диктатури, о злочинима које је припремао у потаји и извео преко својих поданика, о службама за које је радио, и судбини која нас је задесила његовом владавином. „Тајни досије Јосип Броз“ је књига која одговара на многа питања везана за Тита, пре свега – ко је Јосип Броз, шта је планирано да буде после Тита и зашто нам се данас догађа ово што живимо. Један од разлога што Момчило Јокић поново говори за „Геополитику“ јесте чињеница да ће из штампе ускоро изаћи и четврто издање ове његове књиге, а још више истина да је аутор, као један од десет елитних политичких дисидената и осуђеника из времена Титове владавине, рехабилитован у Вишем суду у Крагујевцу, и да је после тридесет шест година са њега скинут Брозов жиг издајника.
Ви животом жртвованим за Истину сведочите једну од Ваших великих мисли – да је у Србији већи злочин мислити него убити. Како то изгледа у случају Јокић?
- Цео мој живот је битка за Истину и Правду као животно право свих људи који желе слободу Србији и срећу њеном народу. Као заговорник и заветник тог опредељења, замерио сам се ником другом до самозваном вођи и врхушки СФРЈ. За живота нашег неумрлог председника Јосипа Броза, троструког хероја са седам лажних биографија, започео сам 1968. истраживање о његовом идентитету, и захваљујући увиду у бројна документа и живом сведочењу његових савременика дошао сам до чињеница које су ме, замало, коштале главе, јер сам пред судом части и историје ове земље пожелео да будем тужилац Јосипу Брозу Титу. Био је то сан једног од многих који су имали идеал и веровали у њега, све до тренутка када сам као учесник Петог конгреса обнове КПЈ у Бару осуђен због комунизма и завере против Броза на једанаест година тешке робије, од којих сам „одслужио“ осам. После две године робијања у логору КПД „Спуж“ – Веље Брдо, моја мајка Стана је у затвор тајно протурила писмо у коме је, између осталог, стајало: „Драги сине, знам да ти је тешко, али херојима истине никада није било лако. Ти браниш не само себе, већ част читавог покољења пред Брозовом завером и издајом. Буди човек до краја. Само се кроз затвор улази у историју“... Срећан сам што сам испунио завет моје храбре мајке! И што сам на време схватио да је лаж највећа европска сила, па се определио да ту силу ставим под удар мог најјачег оружја пера.
Једна од Ваших основних теза је да комунисти никада нису владали овом земљом и овим народом. Ко је онда градио самоуправни социјализам и несврстану Југославију, и зашто?
- И после свега тако мислим, јер истински комунизам је најближи раном хришћанству, али да је један изузетан Јевреј, Карл Маркс, извршио највећу подвалу словенским народима. Комунистички манифест, као један од најутицајнијих светских политичких трактата, написали су оснивачи теорије комунизма, Карл Маркс и Фридрих Енгелс. Манифест предлаже правце деловања у циљу подизања пролетерске револуције и свргавања капитализма и коначног креирања бескласног друштва. Међутим, сâм Маркс је био банкар, капиталиста који живи на Западу, али када је велики немачки песник Хајнрих Хајне дошао да проси његову ћерку, он га није прихватио за зета јер јој није понудио материјално благостање. И комунистичка врхушка у Југославији живела је по истом принципу: заговарала комунистичку идеологију и социјалну правду, а борила се и изборила да само она живи у материјалном богатству. Зато је цео Политбиро КПЈ после радничког конгреса у Вуковару, чији су сви чланови били истински комунисти, био ликвидиран. И све то под вођством самозваног секретара КПЈ, Броза, који је тврдио да га је на то место поставила Коминтерна, док ја, после увида и све релевантне архиве, па и Московски, гарантујем да то није тачно. Целокупни Брозов ЦК је чист фалсификат и производ његове самовоље, јер он је 1934. године на предлог вајара Аугустина Аугустинчића и Владимира Велебита почео да ради за британску обавештајну службу. Исте године Стево Крајачић убацује тог британског и бившег аустроугарског агента да ради за НКВД, да би после ослобађања Дахауа почео да ради и за америчку службу. Тито је био најбоље чувани агент на свету и играо се са Србима као деца у играоници. Броз је био и масон, био је члан ложе „Максимилијан Врховец“. Што се несврстане Југославије тиче, и то је једна велика лаж, јер Југославија уопште није била несврстана. Привид њене несврстаности диктирали су Черчил и енглеска обавештајна служба, чија је улога и у стварању савремене српске историје незамењива. Не заборавите да је принц Чарлс, као изасланик краљице мајке недавно посетио Србију и још неке балканске земље, а он је велики обавештајац. И, замислите, историчарка која га је пратила каже му да је Београд шест пута бомбардован, а он не може да се начуди јер зна да је Београд само 1999. бомбардован једанаест пута.
Пола века Југославијом и њеним „братским“ народима, уз помоћ КПЈ, владао је Јосип (Ам)Броз Тито, чијим се идентитетом бавите више деценија. Ако није био комуниста, ко је и шта је био „највећи син наших народа и народности“?
- Јосип Амброз, алијас Јосип Броз Тито, био је све само не комуниста. Рођен је из ванбрачне везе пољске грофице Марије и управника њеног имања у близини Сегедина, Франца Амброза, потомка чувене породице Амброз која се бавила златом, коњушарством и оружјем. Грофица је, да би сачувала своју част, дете оставила код оца и посећивала га два пута годишње. Кад је порастао, Тито је заједно са Крлежом и Хитлером похађао обавештајну школу у Печују која је била „крило“ аустроугарске обавештајне службе, а у коју је истовремено из Беча дошао прави Хрват Јосип Броз. У тој школи добијало се и изванредно опште образовање, а Броз је имао и приватне учитеље који су га подучили најразличитијим вештинама сâм је поправљао своје оружје, на пијанину је свирао све етиде Шопена и Моцарта, чиме је фасцинирао краљицу Елизабету приликом своје посете Лондону, изванредно је јахао, волео децу, злато и жене. Кад је 1913. године Бечлија Јосип Броз изненада преминуо, Јосип (Ам)Броз је наследио његов идентитет под којим је до краја живота остао велика енигма и обмана, коју сам ја, ипак, успео да разрешим.
Kако објашњавате да нови светски поредак, који теоретичари зову глобализмом и сматрају наследником комунизма, управо успоставља поредак супротан свим хришћанским вредностима којима је комунизам, како Ви тврдите, био најближи?
- Највећа лаж која се данас пласира у свету јесте да је нови светски поредак наставак комунизма. Овакав какав јесте, нови светски поредак производ је наставка новог поретка Хитлеровог Трећег рајха и врши денационализацију, уништење свих националних држава, свих вера и посебно православља. Ислам је најиздржљивији у отпору глобализму и, за разлику од хришћанства, одлично одолева идеологији светских моћника, јер 17 молитава које су у основи Курана говоре да они који убију више „неверника“ иду у рај. У служби новог светског поретка у Бруклину постоји 350 секти које финансира ЦИА, свака од њих је рак-рана правих религија, и оне се убацују у сваку друштвену структуру, а посебно у власт. Њихов бог је новац. Зато је наше срљање у Европу, као и других малих народа, чист мазохизам и самоубиство, јер добровољно постајемо економско робље, јефтина радна снага и услужни сервиси терцијарних делатности. Зато се наши системи образовања урушавају, јер образовање постаје престиж резервисан за елиту из моћних земаља, а нашој деци остаје да одмах после основне школе дограбе неки занат. Тако се без испаљеног метка поробљавају читаве геополитичке целине и државе. Ми на то, као што видите, пристајемо беспоговорно.
До дана данашњег власти у Србији хвале се историјским НЕ Стаљину. Ви тврдите да је то, заправо, био лични обрачун Броза, Ранковића, Ђиласа, Бакарића и Кардеља са Стаљином. Шта је то чувено НЕ донело народима Југославије, пре свега Србима?
- Познато је да је Београд 15. марта 1948. био изабран за центар Информбироа и да је као бочно одељење Коминтерне требало да координира међупартијску сарадњу. Значи, тада је још владала теза да је могућа светска револуција. Међутим, Тито никада није рекао НЕ Стаљину. Пошто је Броз био агент Велике Британије, Дража Михаиловић је „пао“ још за време Јалте, када је Идн као министар шапнуо Черчилу „Тито је наш човек“ и Дража због тога остао без помоћи. Тај податак сам нашао на белешци коју је један Француз, опуномоћени пратилац тих збивања, забележио својом руком. Онда долази 1948, Стаљин пише да се из руководства КПЈ искључе пет личности и Тито. Први на листи је био Владимир Велебит, после њега Тито, које је сматрао самозванцима, а НКВД је утврдио и да су они вишеструки шпијуни. Кад је примио писмо, Тито није сазвао Политбиро ни ЦК, него пет људи и то прогласио седницом Политбироа. И направио је велики потез – изјавио да даје оставку! Устали су одмах Ђилас и Моша Пијаде – „не смеш то да радиш Стари“, а он је хтео управо да их истестира, и наравно, одмах одустао, зато „што они тако желе“. Ту чињеницу нико не помиње. Остали су ћутали у знак одобравања, а недоучени Црногорац Милован Ђилас Ђидо имао је код Тита велики кредит јер је са Ранковићем успео да сними Мустафу Голубића на Теразијама и да га прокаже Гестапоу. Код нас је створена легенда око наводног НЕ Стаљину, а то НЕ није никада изречено, него је Черчил јавио Брозу „сад је тренутак да задаш ударац Стаљину, ми стојимо иза Тебе“. Тад почињу клевете, Ђилас говори да су Црвеноармејци по Србији силовали Српкиње, то стигне до Стаљина који позива делегацију у Москву. У делегацији су Кардељ и Ђилас. А Стаљин је тражио да буду уклоњени Владимир Велебит, Бакарић, Ранковић, чак и Кардељ који је радио за НКВД, па и Крајачић који се лажно хвалио да је он препоручио Броза. Резултат свега је 240 000 чланова искључених из КПЈ, 55 000ухапшених и одведених на разне Голе отоке и затворе активиране у Старој Градишки, Сремској Митровици, Делиграду у Нишу, на острву Мамула, у велики затвор у Котору, у затвор Мушовина у Никшићу, у Богданов крај на Цетињу, затвор у Билећи, један мањи затвор у Марибору (јер Словенаца је, захваљујући Кидричу и Кардељу, ухапшено најмање). Цела влада Босне и Херцеговине на челу са Родољубом Чолаковићем Роћком била је за Стаљина. И цело Министарство Црне Горе, осим Блаже Јовановића, било је за Стаљина. У Србији је страдала цела Топлица, 826 грађана је саслушавано у свим полицијама, издата је наредба када је почео Барски конгрес да све организације СК одрже састанке и кажу како се појавило моћно гнездо непријатеља народа које руши самоуправни социјализам и Јосипа Броза. Тито је у Јесеницама говорио „Замислите, дрзнули се да пред носом наше УДБЕ одрже конгрес, њих треба егземпларно казнити да никоме више у овој земљи то не падне на памет“.
Поред злочина који је уследио после Резолуције Информбироа, Ви сте истраживали и небројене мистериозне ликвидације у којима је нестала читава плејада умних српских елитиста, а у којима су предњачили најближи Титови сарадници. Ко су, на основу докумената које сте проучили, били највећи крвници свог народа?
- Био сам фрапиран документацијом која се корак по корак отварала. Тито и његова клика су били велики мајстори да добро сакрију убиства. Јосип (Ам)Броз алијас Тито је, на пример, пријавио секретара Ђуру Ђаковића, кога је полиција Краљевине Југославије одвела на границу са Аустријом и убила га. Тито тада његову супругу узима за љубавницу. Шест секретара СКОЈ-а били су прави млади комунисти, без греха и злочина, и морали су да буду ликвидирани као припадници и верници једне идеје. Ко год се истакао, као на пример Ћићко Павловић из Топлице, или Марко Орешковић, Хрват који је био најстарији интербригадиста у одбрани Шпанске Републике, страдао је зато што се код куће придружио борби против Немаца и усташа. Преко своје везе и Јакова Блажевића, који је 1941. био управник затвора у Шибенику, ликвидиран је и Раде Кончар. Наместили су га Броз и Хебранг, али после је и Хебранг ликвидиран. Он је био школски друг и генерација Анте Павелића, и једини је имао шансу да ликвидира Павелића. Међутим, кад је 1940. требало да постане секретар партијске организације, Тито је дошао са 50 беспризорних који су самом појавом натерали Хебранга да се одрекне функције у име Броза, који тада постаје господар Загреба. О злочинима Милована Ђиласа, који је испуњавао сваку жељу и вољу Јосипа Броза, све је већ познато.
Не треба заборавити ни Петра Стамболића, савршеног убицу српских кадрова, Дражу Марковића, и његовог брата Мому, који је био нешто поштенији. Фадиљ Хоџа био је Титов генерал који је 1946. године Албанцима предао више од 12 000 пушака и митраљеза којим су подигли устанак у Дреници. А Саит Хоџа, предратни скојевац Душана Мугоше, извршио је чувени покољ 480 жена и деце 1943. године у Велици, чак су живу децу драли о шљивама, у постојбини мојих прадедова. Посебна прича је крволочни Јово Капичић, који је у једном тренутку био управник свих затвора у Југославији, али то неће да призна. Био је и координатор хапшења Драже Михаиловића, а после се истакао у женском логору у Рамској тврђави у Голупцу на Дунаву.
Резултати Ваших истраживања у најрелевантнијим архивима показују да је Балкан кроз историју био интересна сфера великих сила, и да је вишеструки шпијун Јосип Броз у тој игри имао чак три кеца – Черчила, Стаљина и Рузвелта док Дража није имао ни свог краља Петра II. Шта је то поремећено у српском коду?
- Не знам да ли је поремећено, али видим да је наш народ напросто недовољно просвећен и да се до данас тешко ослобађа неких клишеа, које зове судбином. На десетине хиљада Срба веровали су да је социјализам једина шанса, што може да се разуме, али нису видели да онима на власти није стало до судбине народа, него до фотеља и ордена. Нажалост, тако је и данас, историја се у Србији понавља без исправљања грешака. И у последњим ратовима битке смо добијали на ратишту, а губили за зеленим столом. И у последњим ратовима нисмо веровали да су нам највећи непријатељи они који су нам најближи. А после ратова пријатељима зовемо оне који то нису, а окрећемо се од оних који су нам увек и искрено помагали. Уместо да се ослонимо на сопствене ресурсе, природне и људске, ми земљу предајемо на управу странцима, онима који су нас немилосрдно убијали и разарали нам земљу. Што се Драже тиче, он није био добро информисан, што није случајност, и такође је био заинтересован за Балканску федерацију, а није схватао да против себе има играча иза кога стоји Британија, која овај простор никада није испуштала из руку. Балкан је у оно време представљао најкраћи пут за Блиски исток, а то је за Велику Британију био највећи приоритет. После смрти Рузвелта ситуација се мења, Американци су били главни храниоци опустошене Европе, сећате се Труманових јаја!
С обзиром да историју пишу победници и да се она данас нескривено фалсификује, остали смо ускраћени за многе истине од којих сте Ви неке открили. Такав фалсификат је и битка на Неретви, о којој постоји документ који Ви зовете најсрамнијим. О чему се ради?
- После договора у Загребу у марту 1943. и априлу 1944. између Броза и Немаца о заједничком дејству на терену против четника, на Неретви је немачка војска давала артиљеријску подршку партизанима против четничких јединица, на основу споразума који су Коча Поповић, Влада Велебит и Милован Ђилас Ђидо потписали са ратним конзулом Трећег рајха за Хрватску, генералом Глезом фон Хорстенаумом, који ја касније био градоначелник Беча. И то је један од најсрамнијих докумената, у коме, између осталог, стоји: „Ви нисте наши главни непријатељи, већ четници“. Цана Бабовић је, на пример, сачувала дневник у коме је записано да је Ђилас наредио стрељање 128 младића који нису били старији од 19 година после битке на Јабуци код Пријепоља. Тако је Ђилас постао „херој“, а Цани Бабовић и мртвој хвала за тај податак. Коча Поповић, интелигентни Цинцар, који је имао пола Загребачке улице у власништву и који је из чисте моде пришао КП, храбро је изјавио: „Да нисам прихватио комунизам, ја бих данас био папа“. А и могао је, јер имао је све одлике језуита. Ти и такви комунисти су договорили да офанзива утихне на неколико месеци и да се сахране мртви и спасу рањени, али главна намера је била да се изврши размена заробљеника, међу којима је био и један миљеник Гебелса и Геринга којега је Тито извукао из затвора, као и Хебранга из Јасеновца.
Ништа мање сраман је и документ о сарадњи комуниста са усташама из 1937. године, који Србима, и само њима, звучи невероватним. Ко га је потписао и шта се њиме желело постићи?
- То је споразум потписан у Сремској Митровици између Миле Будака, поглавниковог бираног сарадника, који ће заједно са Павелићем, Кватерником и Артуковићем преузети власт НДХ. С једне стране су потписници били усташе, а са друге представници комуниста Моша Пијаде и Андрија Хебранг. Треба знати да је Коминтерна основала КП Хрватске по предлогу неколицине Хрвата, који су већ имали идеју о сарадњи комуниста и усташа јер је она отварала могућност да они заједно покоре Србију без метка. Србија је на тај начин била у вазалном односу према кадровима који управљају земљом. Значи, усташе са врхушком која је издала социјализам су били главни управљачи. Друго, то би била и смртна пресуда православљу коме, како кажу, „треба сломити кичму“ јер је план био да се Срби поунијате, што је одговарало Брозу, који је послао специјални одред усташких убица из Босне да млате голооточке официре.
У жељи да постане вођа КПЈ и неостварене Балканске федерације, Броз је преко својих извршилаца ликвидирао све стварне и потенцијалне непријатеље – од националних хероја какви су били Милан Горкић, Петко Милетић, Миладин Поповић, до Георги Димитрова. А није се либио ни да побије на десетине хиљада голобрадих српских младића пошто су главне ратне операције већ увелико биле завршене...
- Сремски фронт је најбољи пример, али радио је то где год је стигао, па је тако у Поморављу било стрељано 13 000 младића који нису били старији од 21 године, а који су присилно били мобилисани у четнике. А мој отац Радомир је као ратни комесар на крају рата неком приликом ишао у Ваљево. На уласку у град видео је постројену колону разоружане деце. Поред њих је била наоружана група партизана, па је зауставио кола која је возио београдски адвокат Рајко Вукчевић. Питао је ко су ови момци, а они му одговорили да чекају да буду стрељани. Мој отац им каже да су то деца, али партизански капетан одговори да је тако наређено. Мој отац је затражио списак младића и видео да их је тек десетак старијих од 19 година. Онда је наредио да партизани одвежу руке овој деци, да се направи списак свих младића, а сâм је позвао Главни штаб, одакле му се јавио ратни друг, потпуковник Шпиро Лагатор, који се сложио да дечаци буду пуштени и да ухапси мајора ако се побуни. Сваки младић добио је папир са именом и презименом, на коме се потписао мој отац и ударио печат, а момци су пуштени кући уз обавезу да више неће носити оружје. Мој отац је обећао да ће он уместо њих ићи на робију и погинути, ако треба, међутим умро је у 37. години од заосталог метка који му је разорио срчану аорту. Лекар је рекао да Руси могу да му помогну, али је он то одбио уз објашњење да жели да умре на српској земљи.
Ако су најближи Титови сарадници били усташки капетан Стево Крајачић, ако је пуковник УДБЕ био брат Џемала Биједића, усташки официр, ако је циљ битке на Сутјесци било уништавање главних снага НОВ и ПОЈ, ако је Броз давао подршку шиптарским сепаратистима и у свему томе имао подршку „српских кадрова“, какав смо ми народ?
- Тешко питање, али, упркос свему, Срби су неопозиво храбар и частан народ! Моје истраживање је пошло од тога колико је људи, потпуно невиних, отишло у гроб, а да, ни за шта криви, нису могли ни да се бране. Радован Вуковић, песник са Метохије, убијен је као комесар Сремског одреда, и то тако што су му усташе преобучени у партизане пуцали у леђа. Истина је главни бранилац слободе. Код нас се форсирало албанско питање. Миладина Поповића је убио Фадиљ Хоџа, а не Енвер Хоџа, који је његовој мајци Стани написао: „Мајко, никада немој веровати никоме да је Енвер Хоџа убио свога брата Миладина. Шаљем ти 20 златних дуката да му подигнеш споменик“. Кад ти то Албанац напише, можеш да му верујеш.
После веома тешке животне драме, Ви сте, видим, и у 79. години усправни и, Хвала Богу, здрави. Једном речју – срећни!
- У праву сте, сад заиста могу да кажем да сам срећан човек. Јер, после 36 година тешког али часног ношења издајничког Брозовог жига, Судијско веће Вишег суда у Крагујевцу, у саставу Ана Спасић, председник Већа, Грозда Арнаут и Марија Петровић, судије, решењем REX-51/10 од 1. новембра 2010. године, ослободило ме је оптужбе да сам „народни непријатељ“. Тако сам као „археолог“ истине и загонетне тајне биографије Јосипа (Ам)Броза, песник и истраживач забрањених историјских истина, после издржане тешке робије од осам година, коначно рехабилитован као дисидент против Броза и један од десет елитних политичких осуђеника велике Југославије. Суд ме је на основу докумената и оцена мериторних стручњака прогласио невиним патриотом, који се борио за интегритет СФРЈ и одбрану Космета од отцепљења и издаје, од албанизације свете српске земље, и омогућио да Истина и Правда једна другој погледају у лице, и кажу овом народу: твој син је био и остао витешки бранилац твоје слободе. Тако је једна историјска животна драма добила право на поштовање и незаборав. Срећан сам због сатисфакције коју сам дочекао за живота, захваљујући најлепшем женском Судијском већу.
Слава Сергеју Крајгеру
Само је господин Срегеј Крајгер имао смелости да два и по месеца пре истека његовог мандата на месту председника Председништва СФРЈ потпише Указ о мом ослобађању даљег издржавања строгог затвора из логора „Спуж“, Веље брдо, код Даниловграда. Захваљујући томе, моја мајка, легендарна Стана, дочекала ме је на кућном прагу, после осам године самоће, како је и обећала пред Великим већем Окружног суда, на затвореном суђењу 21. септембра 1974. Тада је рекла: „Живећу сине 101 годину да бих те дочекала на кућном прагу слободног“! И дочекала је 1. марта 1982. да јој пољубим руку и поновим оно што сам рекао пред иследницима ова земља још није исковала метак који ће убити твог сина!
Иза Шиптара је стајао Броз
Јосип Броз је непосредно после одржавања Брионског пленума дошао на Трг братства и јединства у Приштини. Тада је рекао, својим ушима сам слушао: „Ви сте овдје већина. Сви морају да науче (тада је први пут употребљен тај термин) албански језик. Ви имате право на заставу и нико то право не може да вам узме“. Тада је поменуо да Албанци, будући да су већина на Косову, имају право да се приоритетно школују, да би завршио реченицом: „Ко неће да научи ваш језик може одавде да иде“. Тиме је и почело прогањање српских и црногорских кадрова са Косова.
Крлежу Београд и данас слави
Крлежа се никада није помирио са поразом Аустроугарске, па је на основу својих дневника из 1914, ʼ15, ʼ16, ʼ17. и ʼ18. у загребачком часопису „Република“, педесетих година прошлог века писао са сетом и тугом за распаднутом царевином: „Беч гладује, Аустрије нема, рат су добили ови ушљиви балкански Цигани, који једино знају да једу бели лук и пљуцкају по апсанама“. А управо су му они опростили живот и омогућили да постане угледни писац.
Лудачка кошуља за Вељковића
Пуковник Радомир Вељковић, нуклеарни физичар, само зато што је оспорио командовање Врховног штаба на Сутјесци, осуђен је на петнаест година луднице. У животу га је одржало једино бављење научним радом, и велика жеља да докаже да је здрав. Њега је СДБ етикетирала као државног непријатеља, а лудаком су га прогласили психијатри који су му препустили да пише историје болести и експертизе за остале заточенике душевне болнице. Да би доказао шта је све радио, а стално се преиспитивао ко је ту, заправо, луд, он или они који су га прогласили психијатријским случајем, пуковник Вељковић је из затворске луднице изнео оригинална досијеа.
Хладнокрвни убица ужива у цвећу
Кад је Тито 1941. дошао у Ужице, Живојину Павловићу је било јасно да је његова судбина запечаћена. Јер, Тито никоме није праштао. А Павловић је, као ретко ко, знао ко је био Јосип Броз. За Титов рачун, Павловића је ликвидирао Видан Мицић, који је, као пензионер, носилац Партизанске споменице, живео у Пожеги и бавио се узгајањем цвећа. Претходно су Павловића мучили Стамболић, Пенезић и Дедијер. На питање новинара „Дуге“ да ли је он убио Павловића, Мицић је хладно одговорио: „Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом. То је био партијски задатак“. А кад га је питао да ли зна колико је људи убио, Мицић је рекао: „Не знам тачно, али више од четири стотине“.
Геополитика број 97, април 2016.
