Византолог из Националне фондације истраживања у Грчкој, др Ники Цирони говори за Геополитику
Разговор водила: Невенка Стојчевић
Поводом 23. интернационалног конгреса византијских студија који је одржан у Београду од 22. до 27. августа 2016, за „Геополитику“ смо разговарали са др Ники Цирони, византологом из Националне фондације истраживања у Грчкој, која говори о вишеструким изазовима са којима су суочене византијске студије у савременом интернационалном академском друштву.
Византијска империја је трајала више од хиљаду година. Њена цивилизација, са свим својим културолошким специфичностима, пролазила је кроз разне фазе промена, до свог коначног колапса 1453. године, а затим су се у поствизантијском периоду наставиле уметничке и литургијске традиције које, у извесној мери, опстају до наших дана. Објасните нам значај истраживања цивилизацијског наслеђа Византије у 21. веку, у периоду драстично брзих технолошких и цивилизацијских промена.
- Могли бисмо да кажемо да је данас, у 21. веку, изучавање Византије јако значајно за формирање културног идентитета. Посматрајући и изучавајући прошлост, сагледавамо оне елементе који, функционишући као делићи мозаика, сачињавају идентитет савременог човека. То није значајно само за један народ или за било које конкретно географско подручје, већ је значајно за цео свет. Посебно је значајно за савременог човека, који живи у окружењу где постоји толики број различитих трендова, да има слику о својој прошлости, као и, наравно, представу о оним елементима који су још директније повезани са његовим пореклом. Дакле, истраживање Византије, једне империје чија се култура у извесној мери формирала из грчког језика (као категорије мисли) и која се изразила грчким језиком, и која се заиста темељила на православљу као на везујућем ткиву једног политичког ентитета под којим су живели толики различити народи, за нас на Балкану данас је јако значајно. То важи како за Србију, тако и за Грчку, моју отаџбину. Само тако савремени човек може да формира слику реалности са оном дубином времена која је ту реалност и обликовала.
У којој мери, по Вашем мишљењу, националност истраживача утиче на објективност резултата његовог истраживања, односно, да ли је објективност његових истраживања доведена у питање самом чињеницом да је он Грк, Србин или Рус?
- Веома добро питање! Мислим да је то, као и многе друге ствари, једна алатка, нож којим можеш да сечеш нешто, али можеш да га употребљаваш и стваралачки. Од великог је значаја да добро познајемо филтере кроз које приступамо научном истраживању. Ти филтери, на које свакако има утицај наш идентитет (национални, културни или религијски), могу да функционишу било као помоћна алатка која нас доводи у повољну позицију у односу на људе који су из других култура, или као дисторзирајући рефлектор. При коришћењу те алатке која је у нашим рукама, потребна је строга пажња.
С обзиром на то да смо данас суочени са кризом у области хуманистичких студија уопште, каква је Ваша прогноза што се тиче, конкретно, византијских студија?
- Чињеница је да су хуманистичке студије у последње две деценије, у Европи а и уопште, суочене са кризом која се непрестано повећава и води ка консолидовању или чак и затварању одсека и институција са великом традицијом, као што је Одсек модерних грчких студија на Универзитету Кембриџ у Енглеској. Наше друштво се концентрише све више на економију, гурајући културу на страну. Мислим да ће то оставити негативне последице у даљој будућности. Не могу да замислим како ће функционисати једно друштво без филозофије, историје и културе. Друштво које нема дубоко знање о својој прошлости не може да утемељи ни пут ка својој будућности. Посебан проблем се јавља када су у питању византијске студије, које се не увршћују у корпус европске историје из разлога који су везани за идеолошка схватања оних који обликују европску културну политику. На ову тему су написане вредне студије од стране Аверил Камерон (Averil Cameron) са Оксфордског универзитета, али и један садржајан есеј од стране Хелен Гликадзи Арвељер (Helene Glykatzi Ahrweiler) под називом „Због чега Византија“. Са друге стране, византијске студије се стално маргинализују као студије које нису „профитабилне“ за универзитетски систем. Постоји и једно опште питање везано за проблем подвргнућа научног истраживања законима тржишта. Истраживачи су позвани, пре свега, да искористе првобитни материјал, док дубоко истраживање само по себи не потпада под шифре финансирања од стране националних или европских програма.
Из Вашег одговора се може извући закључак да су византијске студије, да тако кажемо, жртва једног користољубивог сагледавања које извесно води ка кризи духовности. Како Ви размишљате о овој проблематици?
- Као прво, да напоменем да у овом тренутку византијске студије, посебно у англо-саксонском свету, све више губе тло под ногама. Наравно, у нашим земљама, Грчкој и Србији, и даље имамо византијске студије на универзитетима. У Грчкој се на свим универзитетима, на одсецима филологије, предају византијска историја, култура, уметност, архитектура, итд. У Атини и Солуну имамо музеје који су посвећени искључиво византијској култури. У Националној фондацији истраживања имамо један значајан Институт историјских истраживања, који се бави грчком, римском, византијском и модерном грчком културом. Ту се види труд који се улаже у ова истраживања, као и прелазак са старије генерације на млађу. Дакле, ту се виде напори које научници улажу да постанемо што конкурентнији, али и што више отвореног ума, да бисмо се сусрели и повезали са савременим друштвом, а истовремено и задржали све добре елементе из прошлости, из поља византијских студија. Веза византијских студија са теологијом и духовношћу уопште представља једну посебну тему које смо се дотакли раније и која је значајна јер се односи на питања човековог права да се разликује од масе, да приступа духовности кроз православну традицију.
У том контексту, волели бисмо да нам испричате о годишњој конференцији која је и ове године одржана у Оксфорду и која повезује патристичке студије са византијским студијама!
- Као прво, да напоменем овде да византијске студије представљају подручје коме је потребна научна интердисциплинарност да би могло да пружи што дубље разумевање оног што то подручје обухвата. Овде треба рећи да постоји проблем у повезивању теологије, то јест патристичких студија, и византијских студија које се баве традиционалним облицима историје уметности, али некако одсечено од културног и духовног окружења које је стварало услове да се та уметност развија. Студирала сам код Аверил Камерон и код митрополита Диоклија Калистоса Вера (Ware) и тада смо као група младих студената створили заједницу патристичких и византијских студија, покушавајући да премостимо поделу између теологије и византијских студија и покушавајући да докажемо да се не можемо бавити теологијом а да не узимамо у обзир окружење, али и да не можемо истраживати окружење и историју игноришући теолошке дискурсе и трендове и духовна трагања људи сваке епохе. Дакле, од тих студентских дана смо започели серију активности које укључују интернационалне конференције и радионице, као и изложбе, у почетку у Оксфорду и Лондону, а касније и у Атини, са управо тим циљем. Велико нам је задовољство било да ове године успешно организујемо једну интернационалну конференцију са учешћем византолога предавача из Енглеске, Србије и Грчке. Од Срба је са нама био византолог, иконописац и уметник Оuresis Todorovich (Урош Т. Тодоровић) кога сам упознала још приликом престижних стипендија Фондације Оназис. Имали смо такође предаваче са универзитета у Оксфорду, Лондону и Винчестеру, као што су историчар уметности Робин Кормак (Robin Cormack), Петер Мекриџ (Peter Mackridge), Маргарет Малет (Margaret Mullett) и Грем Спик (Graham Speake), који је и председник Удружења пријатеља Свете Горе у Великој Британији. Ту су још били Ендрју Лаут (Andrew Louth), Андреас Андреопулос (Andreas Andreopoulos), али и други значајни иконографи и уметници. Са нама је била и амблемска личност, митрополит Диоклије Калистос Вер, који увек подржава све наше иницијативе. Тема којом смо се бавили је – свето у животу и уметности. Отворили смо, дакле, једну тему за коју се може рећи да није чисто научна. То је тема која се нуди комбинованом приступу истраживања византијских студија и уметности. Бављење овом темом нам је дало могућност да истражимо тај међупредео, ту неизвесну област између онога што је религиозна иконографија, религиозно сликарство и уметност, и савремена уметност, а повод за тему конференције је била мисао Филипа Шерарда (Philip Sherrard). Јавност која је пратила конференцију и која се радо одазвала састојала се већим делом од научника (студенти, постдипломци, професори и колеге), али је било и шире образоване публике. Зато имамо посебну дужност да приступимо тој широј јавности и да јој омогућимо да разуме да историја није нешто академско и сувопарно, као некакав наставак школских часова, већ да је једна жива, пулсирајућа снага која нам помаже да формирамо свој идентитет данас.
Kojи су свеукупни резултати тог труда и које су Ваше активности у Енглеској и у Грчкој?
- Током тих година које су прошле, од почетка деведесетих до данас, успели смо да направимо прогрес у том дијалогу између теологије и византијских студија и трудимо се последњих година да једном годишње одржавамо састанак у историјском простору, где постоји и православна црква, у Улици Кентербери (Canterbury Road). Tу заједницу је у Оксфорду основао Николај Михаилович Зернов (1898–1980), један значајни представник руске дијаспоре, који је кроз Београд, Париз и Лондон стигао у Оксфорд, где је основао Кућу Светог Григорија и Свете Макрине, али и Удружење Светог Албина и Светог Сергеја. Кућа коју сам поменула је постала центар за сусрете, молитву и дијалог за интелектуалце, теологе, истраживаче и посетиоце из Русије и земаља Источне Европе, са Балкана и из Грчке. Све то што је створено наставља са својим активностима данас као изванредан пример интеркултурног дијалога. У овом примеру видимо како се Исток сусреће са Западом, и то на корист и једних и других. Дакле, све то што смо урадили сматрам да помаже интердисциплинарном и интерепистемолошком истраживању на пољу византијских студија, али, наравно, помаже и изучавање православне традиције и теологије.
Поменули сте феномен руске дијаспоре. Можете ли да нам кажете нешто више о геополитичком значају тог феномена?
- Руска дијаспора је један изванредан пример који указује на значај геополитике. То кажем јер су Руси, баш због политичких околности, као што је Октобарска револуција, напустили своју земљу и расејали се по Балкану, Турској, и кроз Цариград стигли до Берлина, Париза и одмах затим до Лондона и Оксфорда. Ти људи, углавном, нису били верници. Дистанца од отаџбине и од свега онога што се за њих до тада подразумевало довела их је до открића, или поновног открића, сопственог идентитета, али је истовремено проузроковала један неизбежан интеркултурни дијалог са народима Западне Европе. Православље се распространило на Западу. И у годинама које су следиле стигло до Америке, где је и до данас активан Семинар Светог Сергеја. У Паризу, граду гостољубивом за руске емигранте, створила су се удружења као што су Институт православне теологије Светог Сергеја, који функционише до данас и на којем се студентима предаје на руском језику – историја, православна теологија, уметност, итд. У својим првим корацима Институт Светог Сергеја је постао основа за најзначајније теологе руске дијаспоре, Булгакова, Лоског, Шмемана и Мејендорфа, који су одиграли суштинску улогу у погледу рецепције православне традиције.
У којој мери, по Вашем мишљењу, постоји сукоб култура данас?
- Свакако живимо у бурним временима и временима интензивних сукоба, уочавајући притом да се друштво драстично мења због технолошког развитка, али и због геополитике, тако да постоје различити нивои сукоба. Постоји сукоб између Севера и Југа у оквиру Европске уније. Постоји супротност између Западне и Источне Европе, са свим оним што она подразумева у погледу недавне прошлости. Постоји, наравно, и велики фактор Америке са њеним геополитичким приоритетима. Међутим, данас је, по мом мишљењу, највећи изазов религиозни карактер који попримају сукоби и ратови. Верујем да ће историчари у будућности сигурно да се осврну и да погледају на овај период као на период ратова: економских ратова, ратова везаних за нашу политичку прошлост, религиозних ратова, оних који су везани за наша религиозна убеђења.
Као и данас, у византијској епохи су постојали разни сукоби између држава и народа, али и узајамни културни утицаји који су доносили прогрес у разним областима. Шта имају да понуде данашњи моћни освајачи територија и народа?
- А ко су данашњи освајачи? Данас нису више народи ти који изазивају и покрећу ратове. То су одређени редови, ратови људи који служе одређеним интересима, то су власници богатства који немају једну одређен националност. Зато више ни нема националних ратова. Нема више чистих ратова на бојиштима какве смо имали у прошлости, где један народ са својом националношћу и идеологијом освоји територије, узме добра, али и допринесе кроз дијалог култура. Корупција политике помешана са економским интересима није непријатељ који долази споља: то је један велики непријатељ који се инфилтрира и удара изнутра.
Васељенска патријаршија је вероватно једина византијска институција која је преживела до наших дана. Какво је Ваше мишљење поводом неслагања која су се јавила међу црквама на недавном Сабору на Криту? Да ли су она била резултат политичких притисака, пре свега САД, које као велика сила желе да имају утицај и у сфери православља међу аутокефалним црквама?
- Мислим да Сабор на Криту свакако представља труд од стране цркве да дâ један одговор данашњици. То је први Васељенски сабор од 787. године, и у том смислу је сазивање Сабора само по себи позитивно, чак и ако агенда као и резултати који су произашли из њега нису онолико значајни колико се очекивало. Овде треба назначити да на овом Сабору нису учествовали значајни православни теолози, као што су Христос Јанарас и многи други, а да ни не помињемо потпуно одсуство жена или тема које се њих тичу. Што се тиче питања утицаја великих сила, нисам у позицији да знам. На мене је оставио утисак став Русије, тачније начин на који се понела према позиву, и њено коначно одсуство. Сматрам да је значајно узимати у обзир утицај сила, као што је Русија, али исто толико је значајно поштовати традиционалне институције, као што је Васељенска патријаршија.
Сведоци смо да се под одређеним околностима притиска Римокатоличка црква конформисала са одређеним аспектима савременог света, што у прошлости не би учинила. Да ли сматрате да неко исто тако прижељкује један православни Ватикан на Босфору, који би био једнако спреман да прихвати непожељне промене?
- Видите, са једне стране потребно је да ми православни учинимо корак напред, корак ка савременом, али је потребно да будемо јако пажљиви у поштовању традиције, управо да не бисмо дошли до тога да будемо као Ватикан, што сматрам да не би задовољавало никога, а сигурно не би задовољавало нас православне.
Можда је Сабор на Криту, ипак, био један корак у том правцу?
- Је ли био? Не знам, заиста, да ли јесте. Сабор је био један званични догађај. Да кажемо, међутим, нешто друго. Свакако, оно што је потребно да урадимо јесте да отворимо православље данашњици, као што је то иначе био случај и у Византији. Православље четвртог века није било исто као и православље десетог века и четрнаестог века. Не можемо да негирамо прогрес и међусобни утицај између наше вере и света у коме живимо. Не желимо да имамо антикварску веру. Када је Христос ходао по земљи, ходао је у једном одређеном простору и тренутку, али, и поред тога, његов значај је исти са оним који је имао онда.
Грчка се налази у једној економски и идеолошки осетљивој позицији, а у истој позицији се налазе и Србија и друге православне земље. Да ли је остварљиво да Грчка преживи у Европској унији, која се базира на другачијим принципима? Да ли ће преживети Грчка са Бриселом, или Брисел тражи једну атинску, паганску Грчку?
- То је добро питање. Заиста, проблем који се данас јавља а који је везан за перцепцију и рецепцију прошлости али и садашњости јесте политичка коректност. Из објективних, али и идеолошких разлога, Грчка, и на неки начин Србија, не смештају се у оквир политички коректног и општеприхваћеног шаблона који би лако нашао своје место у Европи или на интернационалној политичкој сцени. Рекли смо и раније како је, за разлику од византијске прошлости, античка (паганска) прошлост Грчке на нивоу студија, али и што се тиче друштвеног прихватања, широко прихваћена, а свакако је супротно што се тиче православног идентитета наших земаља. Дакле, један начин да те земље преживе јесте да своју прошлост и идентитет разводне да би постале део глобализованог друштва западне културе, којом се влада на бази тржишта, профита и економског просперитета.
Која је веза Византије са данашњим светом промена? Да ли можемо постићи у културном смислу нешто што се може поредити са величином Византије?
- Мислим да можемо стићи до нечег једнако великог, али на то не гледам у истом позитивном смислу. Видим једно глобализовано друштво, видим да исто као западни народи делимо одређене принципе, да тако кажемо, али да, нажалост, нашим принципима недостаје дубина и духовност која је карактерисала Византију. Ово наводим не желећи да кажем да је Византија представљала савршену културу, без идеализације Византије. Међутим, треба прихватити да су у оквиру Византије постојали вера, духовност и изузетно уметничко стваралаштво. Ако узмемо пример из уметности, видећемо да је највећи византијски споменик, Света Софија, саграђен као симбол снаге и моћи у шестом веку. Уметност се од монументалне развила у личну уметност вере и сензибилитета који није имао везе са економском или политичком моћи империје. Током година пропадања Византије, цветала је најсветлија уметност. Хоћу да кажем да (економско и политичко) пропадање не вуче обавезно за собом и језгро уметничког израза. Данас имамо једну мрачну уметност која рефлектује ћорсокаке, безнадежност и црнило. И то није повезано са условима кризе. Мислим да је то рефлексија једног егзистенцијалног процеса, у коме човек трага за својим границама, и оно што открива на ивици своје егзистенције без Бога јесте мрак.
Како доживљавате обећање Владимира Путина да ће православни народи вратити Цариград и Аја Софију?
- Шта да кажем? Дај Боже...!
И сасвим на крају, како оцењујете 23. интернационални конгрес византијских студија који је управо одржан у Београду и његове резултате?
- Ради се о догађају од интернационалне репутације који се организује сваких пет година у другој земљи. Овогодишња организација је била најбоља од свих које сам пратила последњих петнаест година, поготово када узмемо у обзир средства и могућности организатора. У научном смислу, конгрес је био беспрекоран, са снажном и избалансираном конструкцијом, а у организационом смислу, био је импресиван. Присуство младих људи, већином студената волонтера, њихово познавање језика, љубазност и воља били су непревазиђени. Изложба рукописа као и изложба Свете Горе, које су биле део организације конгреса, биле су једнако импресивне.
Србија ме је дирнула
- Моја прва посета Србији заиста ме је дирнула. Дирнули су ме људи и пејзажи. Шетња улицама Београда са рањеним лицем и живом прошлошћу за мене је било јединствено искуство. Још су ме више дирнули Срби осмехом, снагом и својом позитивношћу.
Међународни конгрес византијских студија у Београду
Међународни конгрес византијских студија одржан је у Београду од 22. до 27. августа, под покровитељством Association Internationale des Études Byzantines (AIEB), a у организацији Византолошког института Српске академије наука и уметности. Овогодишњи конгрес je посебну пажњу посветио продубљивању разумевања Византије као живог организма чији је век трајао више од једног миленијума и чија су идеологија, ерудиција, уметност и култура дале суштински допринос развитку Европе, од позне антике, преко средњег века, до наших дана.
Међународни конгрес византолога одржава се од 1924. године. Временски интервал од пет година између одржавања два конгреса установљен је 1961. Догађаји, попут овог, окупљају научнике различитих генерација, из различитих области истраживања, из читавог света. Током година, број учесника на конгресима је постепено растао, а на претпоследњем, 22. међународном конгресу у Софији (август 2011), активно је учествовало око 1100 истраживача, док је последњи конгрес у Београду окупио 1300 учесника.
Поводом 23. међународног конгреса византијских студија, у Галерији САНУ приређена је изложба „Свет српске рукописне књиге“, у оквиру које је изложено и Мирослављево јеванђеље најстарији сачувани ћирилски рукопис на старословенском језику и један од највреднијих примера рукописне грађе.
Геополитика број 100, август-септембар 2016.
