Обраћање Слободана Ерића у име Друштва српских домаћина у порти Цркве Ружице и Капели Свете Петке на Београдској тврђави 7. октобра 2024, поводом годишњице посвећене мајору Драгутину Гавриловићу и браниоцима Београда 1915. године.
Зашто све што задобијемо у рату изгубимо у миру? Да довољно ценимо наше претке, ценили би и њихово дело, границе до којих је стигла њихово војничка чизма и слободу коју су нам донели. Пошто недовољно ценимо њихово дело, њихову крв коју су пролили, онда су наредне српске генерације осуђене на страдање и да пролију сопствену крв. Прошли 20. век је у том смислу мучан али и веома поучан за српски народ.
„Даме и господо, браћо и сестре, драги пријатељи, помаже Бог!
Ево нас поново овде на овом великом и светом месту да одамо пошту мајору Драгутину Гавриловићу и браниоцима Београда. Замислимо, бар на тренутак како је изгледао тај октобар 1915. године, какав је био поглед са овог места као осматрачнице нa једну велику битку, док су хиљаде аустругарских и немачких граната падале на калемегданску тврђаву а наши браниоци су доле у ровима, мецима, бомбама и бајонетима бранили обале наших драгих река Саве и Дунава.
Оно што карактерише ову битку је да су у одбрани Београда учествовали не само војници него и његови становници, млади и стари. На овим падинама борила се и једна од наших великих српских хериона Софија Јовановић и о тим борбама оставила сведочанство. Није мајор Гавриловић своју чувену команду која га је узнела у историјске висине изговорио а да претходно није осетио срца и душе својих сабораца, да није видео њихову спремност на жртву. А он сам је после изговорене команде повео своје војнике у јуриш и пао рањен покошен непријатељским куршумима.
Често можемо чути мишљење да ми Срби све што задобијемо у рату изгубимо у миру. Зашто? Па управо зато што не ценимо своје претке који су положили живот за Отаџбину. Јер да довољно ценимо наше претке, ценили би и њихово дело, границе до којих је стигла њихово војничка чизма и слободу коју су нам донели. Пошто недовољно ценимо њихово дело и њихову крв коју су пролили, онда су наредне српске генерације осуђене на страдање, односно да пролију сопствену крв. Прошли 20. век је у том смислу мучан али и веома поучан за српски народ.
Драги пријатељи, користим прилику да вас све поздравим у име Друштва српских домаћина и да вам пренесим поздраве председника нашег друштва Нићифора Аничића, такође да Вам пренесем поздраве и проф др Миладина Шеварлића председника Управног одбора, који због обавеза нису могли да присуствује овој свечаности. Поносни смо што Друштво српских домаћина, заједно са удружењем «Прела и Посела» и његовим председником Драгишом Симићем, неуморним борцем за традицију и националну културу, као и са другим патриотским удружењима већ 10 година обележава овај дан. Даће Бог да догодине, свечаније, торжествено, обележимо јубилеј 110-годишњице одбране Београда. Друштво српских домаћина највећу пажњу посвећује оваквим меморијалним скуповима где се чувају сећања на наше славне претке. Захваљујући нашем председнику Нићифору Аничићу, великом српском добротвору, Друштво српских домаћина је 2012. године у Пријепољу организовало величанству централну манифестацију обележавања 100-годишњице ослобођења Старе Србије. Наше Друштво је захваљујући средствима Нићифора Аничића извршило комплетну реконструкцију и обнову Спомен-костурнице Церским јунацима у Текеришу 2014. године поводом 100-годишњице Церске битке. Од те године до данас, такође јубиларно десети пут Друштво српских домаћина у Текеришу организује Час историје – импозантну културно-уметничку манифестацију. Друштво српских домаћина је у селу Словац подигло споменик мајци Макрени, недалеко одавде споменик дугогодишњем директору Золошког врта и потпредседнику нашег Друштва Вуку Бојовићу, у Гружи подигли смо споменик великом српском песнику Добрици Ерићу, који је такође био члан нашег Друштва.
Шта је у оваквом програмском опредељењу Друштва српских домаћина спорно и опскурно. Овом питам, јер је један дневни лист у Србији Друштво српских домаћина назвао опскурним. Тај исти лист против нашег председника Нићифора Аничића води политички мотивисану кампању, која је срамна, заснована на једној базичној лажи са увредљивим и циничним опаскама. То нису новинарски текстови већ политички памфлети. Нападају Нићифора Аничића, човека који је патриота и родољуб, не само на речимо него и делима, који је не само кроз своја добротворна дела и донације толико много дао овом друштву, него који читавом својом душом и телом живи за Србију и српски народ. Али на жалост ово није први пут у историји, да се Србија огрешила о своје најбоље синове и кћери.
Браћо и сестре, овакве годишњице су прилика да се захвалимо прецима али и да ми извучемо одређене поуке.
Данас морамо истовремено бити храбри, мудри и сложни.
Потребно нам је национално јединство. Ми смо на жалост један веома подељен народ, и политички и социјално исфрагментирано друштво.
Али превазилажење политичких и других разлика и национално јединство не можемо градити само политичким декларацијама и договорима, који су најчешће неискрени, већ подстицањем у нама самима најбољих српских карактерних особина: доброте, гостољубља, солидарности у муци и невољи коју знамо да покажемо када је најтеже, осећањем за правду. Владика Николај је рекао “врлином а не вештином”. Покојни академик Драган Недељковић, који је био почасни председник Друштва српских домаћина, кога можемо описати као српског духовног и културног племића, стално је понављао једну изреку која гласи “Где јединство влада ту станује Бог”.
Јединство нам је потребно да би смо опстали и извршили велика дела. А нема већег дела од одбране Косова и Метохије. После нешто више од 100 године, када је славна генерација савременика мајора Гавриловића, ослободила Косово и Стару Србију, ми смо понови на почетку, с тим што чини се немамо веру и национални ентузијазам тих див јунака - осветника Косовске битке. Али ипак, браћо и сестре, нема предаје. Политика повлачења Србије са Косова, повлачења институција државе Србије из наше јужне покрајине је апсолутно неприхватљива. Наравно, сада је најпотребније израда једне одрживе националне стратегије која треба да помогне опстанак нашег народа на Косову и Метохији и која се, природно, мора кретати у границама реал политике. Али по питању статуса наше јужне покрајине, као народ не смемо ни по коју цени прихватити никакав компромис, никакв потпис који би признао ову сепаратистичку парадржавну творевину. Косово и Метохија су били и остаће Србија за век векова. И тачка. У овој великој бици за Косово - бици дугог трајања, треба да учинимо све што је најбоље до нас а остало да препустимо Богу.
Актуелно опредељење државе Србије за војну неутралност је прави избор за нашу земљу.
Треба да јачамо наше одбрамбене капацитете, да будемо спремни да бранимо Отаџбину али не да и више водимо ратове за друге, да ослобођамо друге балканске народе, као што је то било у току Великог рата, зашто смо од њих, уместо захвалности, били награђени мржњом.
Не треба да дозволимо да будемо увучени у неки регионални или шири, европски, светски, оружани сукоб, не само зато што желимо, природно, да сачувамо биолошку сустанцу наше нације, већ и што не треба да будемо несвесни пиуни на великој светској геополитичкој шаховској табли на којој потезе повлаче закулисни глобалистички центри моћи у њиховој незаситој жељи за материјалним богатствима, за политичком, економском и духовном доминацији која се остварује кроз дестабилизацију и реализацију међусобно противречних стратегија и концепата што шира јавност у свету недовољно разуме.
Оваква наша неутрална политика није препрека за развијање и унапређење односа са пријатељским и партнерским државама. Не треба да уводимо санкције Русији али не треба да уводимо санкције нити било којој другој земљи. Србије је била велика жртва економских санкција које су уведене 1992. године и ми имамо морално право на један овакав принципијелан став.
Политика војне неутралности је базична основа за вођење независне и суверене политике. Србија треба да води независну политику, не само што је то у овом тренутку великих светских изазова и ризика од оружаних сукоба, најбоље опредељење за нашу националну безбедност, државне и националне интересе, него што је и историјско искуство потврдило да смо највеће националне успехе, привредни, просветни и културни развој, постизали када смо били самостални и независни, као што је било у доба Немањићке Србије и Србије у периоду националног ослобођења од 1804. до 1918. А када смо улазили у вишенационалне државне савезе као што је Југославије и идеолошке авантуре као што је комунизам, то је било погубно по национално биће српског народа.
Још једном велико хвала нашим славним прецима. Хвала и нашим савезницима, војницима и морнарима Царске Русије који су учествовали у одбрани наших река и Београда 1914. и 15. године, хвала војницима Француске и Велике Британије, који су се борили са нашим прецима у рововима на Солунском фронту. Хвала војницима и морнарима Краљевске флоте Италије који су својим бродовима са обала Албаније пребацили наше измучене војнике у Италију у једној од највећих поморских војних операција у свету, која по обиму није ништа мање од операције у Денкерку 1940, када су преко Ламанша, из Француске у Енглеску, пребачене енглеске трупе. За Денкерк цео свет зна а за ову велику поморску операцију спашавања и евакуације Срба у Албанији 1916. скоро нико у свету не зна.
Незахвалност или недовољна захвалност, коју често испољавамо, посебно генерације у последњих седам деценија, лоша је карактерна особина Срба. Али та недовољна захвалност, према славним прецима, према нашим пријатељима у свету, је само секундарна последица једне дубље, недовољне захвалности, према Богу, који је сачувао наш српски народ кроз историју, на овом чудесно лепом али опасном простору Балкана, на овој историјској ветрометини, где смо окружени са толико непријатеља, који је сачувао нашу српску кућу, коју смо саградили "на сред друма” како је написао Јован Цвијић, који је сачувао наш Београд, који је годинама, истовремено био престони град и погранична караула. Али захвалност према Богу, ипак можда и несвесно изражавамо певајући, кроз речи наше националне химне “Боже правде Ти што спасе од пропасти до сад нас, чуј и од сад наше гласе и од сад нам буди спас”. Још једном захвални смо бранициома Београда и мајору Гавриловићу који је рекао да «образ Београда, наше престонице, има да буде светао», захвални свим нашим јунацима од Косова до данас, коју су своје животе положили за веру и Отечество, за крст часни и слободу златну, захвални смо Богу, Господу Нашем Исусу Христу у Светој Тројици, Светом Сави и свим српским и православним светитељима, којима свима нека је вечна слава и хвала. Амин!“ Овим речима закључио је своју поздравну беседу Слободан Ерић.
