У Смедереву је 5. јуна 1941. године дошло до огромне експлозије складишта муниције, која је срушила већи део града, усмртивши између 2500 и 4000 људи
Послератна комунистичка власт прикривала је истину о страшној трагедији која је задесила Смедерево ‒ да ли због сумњи да су комунисти диверзијом изазвали ову експлозију, или због чињенице да је град обновљен захваљујући, пре свега, напорима Димитрија Љотића и припадника Збора, или нечег трећег... Овај текст представља сећање и дуг према жртвама смедеревска трагедије. После текста у Геополитици редакцији се јавио Милимор Тодоровић који тврди: Смедеревску трагедију, нажалост, изазвао је мој стриц, Владета Тодоровић звани Швајцарац. „Пред полазак на конспиративни задатак Владета је дошао да се поздрави са мојим оцем, а својим братом од стрица Живорадом Жижом Тодоровићем, и рекао му у какву акцију креће: да треба да стави паклену машину у једну немачку војну композицију у Смедереву. Али да је знао размере трагедије чија је жртва и сам постао, сигурно никада не би дигао у ваздух огромно складиште муниције и бензина“, каже Тодоровић.
Наредбом окупационих власти, смедеревска тврђава је 1941. године одређена за ропотарницу остатака војне силе Краљевине Југославије. Дунавом, са истока и запада, возовима од Скопља, Ниша и Крагујевца, старим Цариградским друмом, запрегама и камионима, довожено је на тоне одбачених сандука муниције, граната, бурад са барутом, којих је било на вагоне, експлозивна пушчана муниција, авионске бомбе, гранате, парафин, пушке, митраљези, топови, запрежна возила, понтонски чамци и војничка одела. Осим тога, ускладиштено је и преко 1000 буради од по 200 литара бензина.
Тврдило се да је тврђава била препуна експлозивног материјала, јер Немци нису одвајали довољно бродова за транспорт. Вероватно им се није журило. Истовар из вагона и утовар у бродове вршили су ратни заробљеници. Они су сведочили да се барут често просипао из буради, као и бензин, те је земља у граду била готово импрегнирана експлозивом.
На том месту је експлодирало око 400 вагона заплењене муниције. Ударни талас кретао се 5000 метара у секунди и имао је јачину као мања атомска бомба. Смедерево је прозвано српском Хирошимом! Неко је касније прорачунао да је унутар камених зидина било десет милиона коњских снага разорне моћи. Као атомска бомба!
Петог јуна1941. у 14 часова и 14 минута, под до данас неразјашњеним околностима, одлетело је у ваздух складиште експлозива у Ђурђевој тврђави. У једном трену живот је изгубило између 2500 и 4000 људи, а око 5000 је било рањено. Прву процену броја погинулих дала је немачка команда у Бечу: 4000. Број жртава је, временом, континуирано смањиван, али то се односи на становништво Смедерева и околине, док је број пострадалих Немаца, којих је тога тренутка у граду било више хиљада јер су се спремали за одлазак у рат на Совјетски Савез, такође непознат. Немци су своје мртве односили и сахрањивали у Немачкој. (Ти подаци вероватно негде постоје у немачким архивама.) Број жртава никада није утврђен, нити је држава предузимала истрагу о томе; једном речју, страдања српског народа су у целом 20. веку мало кога бринула, што нам говори о томе да дуго имамо туђине за владаре. Од 2400 кућа, само 25 није оштећено, док су куће у пречнику од десетак километара од тврђаве порушене до темеља, подаци су тадашње комисије за обнову Смедерева. Стравична експлозија муниције која је у то време лагерована у древном здању Бранковића направила је на том месту кратер пречника педесет и дубине око девет метара, а на град се сручило најмање четири хиљаде тона камена из зидина тврђаве. Прозорска стакла су се распрсла и у насељима на ободу Смедерева.
Подрхтавање тла налик земљотресу осетило се у Великој Плани, Белој Цркви, Вршцу и Београду!
Највећа равничарска тврђава у Европи је задобила ране које ни до данас нису излечене. Влада Милана Недића је образовала Комисију за обнову која је поступно обновила град, уз масован рад добровољаца из целе Србије. До 1943. град је обновљен. Највише су помогли добровољци, студенти и ученици, али и Немци и две јеврејске заједнице са око 500 људи. Штампане су и поштанске марке са доплатом за обнову Смедерева. На чело комитета за обнову Смедерева бива постављен Димитрије Љотић (који је добар део младости провео у Смедереву) и који успева да санира штету колико-толико. Љотић, адвокат из Смедерева и председник Југословенског народног покрета „Збор“, обраћа се омладинцима свог предратног покрета, и на његов позив они се одазивају и организују Добровољну радну службу. Данима, уз највеће напоре и пожртвовање, личну опасност због могућности избијања епидемије тифуса и колере, Радна служба је откопавала лешеве већ у распадању. Ови омладинци, понајвише гимназијалци и студенти, многи међу њима избеглице из разних делова Југославије, одиграће ускоро још једну улогу коју им је судбина доделила, исто тако са пуно части и самоодрицања. Свакако треба рећи да су хуманитарну помоћ из ваздуха бацали авиони свих земаља, а Немци су на сваком кораку у граду на тренутак помагали становништву и повређенима, као да нису били окупатори. Кажњавали су покушаје пљачке и заводили ред код организовања откопавања рушевина.
Очевици говоре да је у граду слика након експлозије била стравична. Рањени и мртви људи на све стране, преко њих камење, откинути удови, неко остао без очију, а на покиданим жицама или ишчупаним арматурама од гвожђа висили су угљенисани људски лешеви, сагорели и смањени као лутке. Неки су касније умирали од последице тих повреда (сахрањивани су на западној страни старе црквице на гробљу изнад костурнице у брду). Умирали су током целе године, и касније, а многи који су преживели, од шока су сишли с ума. Жене које су тада биле трудне неке су изгубиле бебе, а неке родиле сумашедшу децу, која нису имала све удове или нису могла да говоре. Новонастањени Смедеревци су после Другог светског рата често преко оваквих својих комшија сазнавали да се у граду десила трагедија. Комунистичка власт је на дан 5. јуна разгонила народ који се окупљао да запали свеће мртвима. Српске жене у црном теране су и батинама, на простору између цркве и тврђаве нису смеле ни да се задржавају, ни да оплакују своје жртве, тако да о неком пописивању именā није било ни говора. Та чињеница највише терети комунисте да су морали да имају удела у томе. Да ли сами или у сарадњи са неким, откриће се једном…
Четвртак, 5. јун 1941, освануо је у Смедереву без иједног облачка. Четвртак је одвајкада пијачни дан у Смедереву, седишту Дунавске бановине, градићу који је тада бројао 11000 душа. Сељаци тог дана из околних села долазе у град. Трговало се на тезгама и у радњама, журило се да се потроше обезвређени динари старе Југославије. Други су пак долазили из околних општина са џаковима старих монета, да би их у банкама заменили за нове Недићеве динаре. Тога дана ђацима смедеревских основних и средњих школа подељена су сведочанства, али не као што је то било уобичајено претходних година, на Видовдан, а учитељи из среза позвани су да приме плату. Седамнаест глумаца Српског народног позоришта из Новог Сада гостовало је у граду на Дунаву и сви су овде настрадали; међу њима и син јединац будућег председника српске Владе Милана Недића, са трудном супругом.
Петог јуна 1941. године у 14 сати железничка станица је била препуна путника, јер се тих година у фабрикама и предузећима радно време прве смене завршавало у два поподне, а воз према Великој Плани, који је одвозио раднике у поморавска села, полазио је у 14:12 сати. Између станице и тврђаве налазио се рингишпил који је радио и забављао децу и омладину. На железничкој станици, испред саме тврђаве, стајао је путнички воз 4714 за Велику Плану, који је по реду вожње требало да крене два минута пре трагедије. У телеграму упућеном из Железничке станице Смедерево комесару Српске државне железнице 9. јуна 1941. пише да је из рушевина извађено шеснаест вагона и две локомотиве, а да је још девет вагона под рушевинама. Према поменутом телеграму, композиција је имала најмање двадесет пет вагона са више од 2000 путника. Због гужве и прекобројних путника воз је каснио, како би се прикачила још једна локомотива. Нажалост, сви који су се тискали да у журби напусте Смедерево, игром судбине, заувек су остали у њему; само је шеснаесторо људи пуким случајем преживело катаклизму.
Баш када је воз требало да крене, у тврђави је почело нешто да се дими; око 14:12 из тврђаве се најпре чула паљба пушчане муниције, затим појединачне експлозије граната, грмело је, севало, почело да тутњи, да би се око 14:14 све претворило у пакао… Јачина експлозије је била толика да је срушила две градске куле и део тврђавског платна према железничкој станици, односно према смедеревској вароши. Машиновођа Андрија Пислер је дохватио регулатор. Локомотиве су зашиштале. Воз је кренуо. Одједном је наступио смак света. Композиција се распала, делови воза су полетели у небо...
Миша Јовановић (93) сведочи како је само чудом преживео: „Као да је почео смак света. Дан се претворио у густу помрчину... На станици су вагони летели као пластичне играчке... Омладина се возала на рингишпилу (који је био у близини тврђаве), па су многе нашли мртве у корпама, стотинама метара даље“, присећа се Миша Јовановић (93), члан Комисије за обнову Смедерева коју је основала влада Милана Недића, који је петнаестак минута пре експлозије напустио кафану „Солун“ у близини станице. Тада је у локалу погинула читава чета Немаца, односно сви гости...
Рачуна се да је Смедереву тога дана било пет хиљада људи који су дошли из других местā. Да је воз кренуо по реду вожње, како је то чинио до тада, иако је била окупација, жртава би било далеко мање. Међутим, воз је каснио два минута. (Сада се овај догађај сваке године на тај дан обележава писком локомотиве на железничкој станици, сиренама и лупањем црквених звона, сваке године 5. јуна тачно у 14:14 сати град се на тренутак „паралише“ у знак сећања на жртве трагедије.) Годишњицу експлозије у Смедереву обележава црква парастосом жртвама код спомен-костурнице на Старом гробљу, те полагањем венаца на споменик настрадалима код железничке станице и комеморативним скупом на коме учествују Црквени хор и ученици Гимназије. Ово скромно обележавање трагедије почело је 1981, код споменика жртвама у близини железничке станице који је направио смедеревски вајар, Селимир Јовановић, који је и сâм преживео ову трагедију.
Град је након експлозије замро и био толико опустошен да се размишљало да буде напуштен и подигнут на неком другом месту; иако је древна грађевина деспота Бранковића ублажила удар, центар града је био сравњен са земљом.
Дан сећања на жртве експлозије најпре је назван „Заветни дан“, по идеји тадашњег комесара за обнову града Димитрија Љотића. После Другог светског рата па све до 1981. године догађај је носио назив „5. јун“, а од тада до данас „Дан незаборава“. На спомен-костурници на Старом гробљу, коју је пројектовао Александар Дероко, уписано је 485 имена, а око 250 жртава без имена сахрањено је у заједничку гробницу. Жртве у возу, које је родбина из околине препознала, сахрањене су у местима одакле су. Списка погинулих углавном нема.
Шта се заправо догодило?
Прва верзија
До данашњег дана енигма није решена. Најчешћа и најдуже употребљавана је верзија да је до експлозије дошло самозапаљивањем експлозива због велике врућине. Међутим, тог дана температура је износила 26 степени и од те топлоте није могло да дође до „самозапаљења“.
Негде је изнето и овакво мишљење: да је до запаљивања дошло услед немачког немара. Са једног од заробљених топова није скинут увеличавајући оптички уређај. Услед аљкавог и грубог лагеровања догодило се да је тај уређај (једним својим делом подсећа на снајперско кућиште) био олабављен и под косим углом у односу на топ. С обзиром на то да се он понаша као лупа (ствара жижу на одређеној даљини) догодило се да је жижа учинила своје.
Наводно се ова верзија није нигде помињала од стране Немаца јер су они веома држали до угледа своје војске, стога су се трудили да то заташкају како знају и умеју. О том могућем узроку се сазнало случајно, на суђењу генералу Леру, који је то успут испричао. На сликама пре експлозије се заиста виде поређани топови, и муниција поред, што показује да је до паљења муниције могло доћи ефектом сочива.
Ова верзија има своје недостатке. На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље. По изјавама сведока, прво је дошло до мањих експлозија пушчане муниције, па топовске, да би после два минута експлодирао и барут. Пошто се експлозија муниције чула изван зидина, врло је могуће да је до пожара дошло прво на отвореном, да би се брзо проширио и испод земље. Да ли је било (да ли их има?) лагума испод тврђаве? Нисмо пронашли тај податак, али је чињеница: „На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље“… То нас доводи до закључка да је могло бити лагума испод тврђаве. Смедеревска тврђава је по типу „водена“ тврђава (основу фортификационе одбране чине два природна и један вештачки водоток), али ниједан темељ овог колосалног здања није био у самој води, тако да је извесно да градитељи нису имали много проблема са подземним водама. Чак и да нису постојали лагуми, и ЈКВ (која је ту лагеровала своја убојна средства) и Немци морали су да по инжењерским правилима заштите и укопају разорни материјал.
Друга верзија
Друга верзија је да је трагедију изазвала акција британске авијације. Та верзија је најмање вероватна, јер Енглези у то време нису могли да бране ни своје небо, а камоли да изводе такве офанзивне акције.
Трећа верзија
Сумња која је деценијама лебдела, а никада до краја није изречена, пада и на илегалне диверзантске групе које су комунисти у околини Смедерева обучавали и пре почетка рата. Инструктори су били Милош Матијевић, Давид Пајић, Мустафа Голубић ...
Треба имати у виду да је пре 22. јуна 1941. била строга партијска дисциплина. Припадници Југословенске комунистичке партије Југославије и совјетских обавештајних агената натерани су да се уздрже од непријатељске акције против Немаца, тако да, ако се поштовала партијска дисциплина, требало би да буде немогућа; али касније ћемо ипак изнети неке податке који указују да је и могућа .
„Запаљено је највеће складиште бензина које су Немци имали у Југославији“, славодобитно ће бити обзнањено августа 1941. у билтену Главног штаба Народноослободилачке војске. Информацију је објавио лично Јосип Броз, главни и одговорни уредник тог билтена. Мртви цивили нису ни бројани, ни поменути.
Индиције да је диверзија у Смедереву била дело „наших људи“ могу се наћи и у телеграму који је Јосип Копинич послао из Загреба „Деду“ (Коминтерни). У Москви, могу се наћи у „Сабраним дјелима Јосипа Броза“, могу се наћи код Моме Марковића, народног хероја, у књизи „Србија у рату и револуцији од 1941. до 1945“, могу се наћи код Владимира Дедијера
Постоје и овакве тврдње: да је Тито намерно обавио диверзију да би уклонио свог главног супарника Мустафу Голубића, генерала НКВД којег је лично Стаљин послао у Југославију да уклони Тита и дигне устанак под окриљем Совјетске Русије. Појавила се информација је да је Мустафа Голубић организовао експлозију муниције у Смедереву. Отворен је његов архив и неко сигурно има увид у то питање.
Мустафа Голубић ‒ Мујка (1891‒1941) био је један од највећих совјетских обавештајаца. Рођен је у Стоцу. Отац му је био Мухамед, а мајка Нура. У Сарајеву је завршио пет разреда гимназије, а онда наставља школовање у Београду. Добио је стипендију владе Краљевине Србије да студира право у Женеви. Био је припадник „Младе Босне“, која је у ствари била део терористичке организације „Уједињење или смрт“, познате и као „Црна рука“, којој је на челу био пуковник Драгутин Димитријевић – Апис. Неки историчари сматрају да је Мустафа Голубић био стварни мозак Сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Као српски војник, учествовао је у Првом балканском рату. Из тог рата излази као наредник српске војске, богатији за орден „Милоша Обилића“ за храброст, а којим га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић. И у Првом светском рату Мустафа Голубић је био активни припадник српске војске, с којом прелази Албанију. У Солуну је био десна рука пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Када су Карађорђевићи одлучили да уклоне неугодног сведока, пуковника Аписа, организована је фарса од судског процеса, који је остао забележен и запамћен као „Солунски процес“. Судско веће је одлучило да позове Мустафу Голубића да сведочи против пуковника Аписа, а овај је то најенергичније одбио. Због тога је добио казну једногодишњег затвора. Одлежао је неколико месеци, а онда је нечасно избачен из српске војске. После рата одлази у Београд.
Мустафа Голубић је постао члан Комунистичке партије Југославије у Бечу 1922. године. Пошто су у то време сви комунистички покрети у Европи били повезани са Комунистичком партијом, односно бољшевицима Совјетског савеза, он је уз сагласност својих партијских другова ступио у совјетску тајну службу. Позван је у Москву 1937. године, где је завршио школовање за врхунског шпијуна, а након тога је добио високу позицију у Четвртом оделу ГПУ (Государственное политическое управление), тачније у злогласној комунистичкој полицији. Зашто злогласној? Управо зато што је Четврти одел био задужен за уклањање или ликвидирање свих комунистичких политичких кадрова који нису били по вољи Коминтерне, а посебно по вољи Стаљина. Ради подсећања, реч „Коминтерна“ је скраћеница од Комунистичка интернационала. То је била такозвана Трећа интернационала, основана 1919 године. Четврти одел ГПУ је у Москви под руководством генерал-лајтнанта Павела Ивановича Берзина оформио тајну организацију „Црвени камерни оркестар“. Павел Иванович Берзин је за време Октобарске револуције био командант најелитнијег Естонског батаљона који је био задужен за безбедност Владимира Илича Лењина, а иначе је био највећи експерт за експлозиве, атентате, саботаже и диверзије. За координатора те организације у Београду лично је Стаљин поставио Мустафу Голубића, са стриктним задатком да изнутра уништи фракцију комуниста окупљених око Јосипа Броза Тита. Мустафа је дошао у окупирану Југославију са задатком да ликвидира Тита и да на лицу места организује устанак под вођством Совјетског савеза и Стаљина.
У Историјском архиву Београда је 1991. године отворен досије са документима који су дефинитивно разрешили све околности смрти Мустафе Голубића. Ради се о оригиналним записницима са саслушања које је команда Гестапоа за Београд и Србију спровела над њим, те документи о пресуди и извршењу смртне казне. Немци су га затекли, вероватно по нечијој пријави, у кући Тихомира Вишњевца, Миријевски пут 97. Имао је лажне документа име Луке Ђерића (Гестапо-досије УДББ-193, БДС). Мустафа Голубић је ухапшен два дана након диверзије у складишту у Смедереву, где су он и Мате Видаковић 5. јуна 1941. године уништили сву муницију коју су Немци ускладиштили у Смедеревској тврђави.
Шта је о активностима Британаца јављао Мустафа Голубић Москви
Мустафа Голубић централи Црвеног оркестра у Москви јавља о делатностима британских обавештајаца у Београду. „У саставу Британске амбасаде у Београду ради обавештајни центар Интелиџенс сервиса с капетаном Томом Мастерсоном на челу. Његов мањи обавештајни пункт води директор Астре у Букурешту. Због изванредних успеха током последње две године, догурао је до пуковничког чина. Планира да у случају рата изведе две диверзије на Ђердапу. Има на вези капетана Била Хадсона који се сада налази на планини Радуша у Босни и пуковника Стенлија Бејлија, сувласника рудника Трепча.“
Четврта верзија
Неки руски историчари су изнели овакво мишљење: британска амбасада до краја тридесетих година постала је центар илегалне пропаганде и субверзивне активности у широком подручју утицаја, које је покривало не само Југославију, него и Румунију, Грчку, Бугарску, па чак и неке области европске Турске. Енглези су у склопу дипломатске поште придодали и 50-80 кг херметички затворене канте са експлозивом! Циљеви енглеске „субверзије“ су били концентрисани у градовима на Дунаву и угроженим местима.
Део експлозива који није изнет из британске амбасаде нађен је код њихових колега из америчке амбасаде, који су се евакуисали брзо, не отклонивши те трагове са собом, а који су нађени приликом истраге Гестапоа и Специјалне српске полиције. Та амбалажа, односно делови баш таквих канти, нађени су на неколико места у малим комадима у тврђави. У организацији ове саботаже испреплетани су професионалци и дилетанти. Таква комбинација одлучности и безобзирности резултирала је трагедијом 5. јуна 1941. у Смедереву.
Разарања Смедерева кроз време
Средњи век
Мада је смедеревски утврђени град био саграђен у доба када се већ увелико користило ватрено оружје, његове зидине су са лакоћом издржавале покушаје разарања током средњег века. Додуше, тада се сваки од освајача старао да град изнова утврди за сопствене сврхе, и уклони слабости које је сам уочио током опсаде. И заиста, тврђава је била савршено очувана све до светских ратова у „цивилизованом“ двадесетом веку.
Први светски рат
Прво значајније разарање смедеревском граду је донео Први светски рат. Налазећи се на важном стратегијском месту приликом продора на исток (Drang nach Osten) Аустријанаца и Немаца преко Дунава 1914. и 1915. године, смедеревско подручје је претрпело тешко разарање. Аустријанци су у више наврата тукли тврђаву топовима најтежег калибра, од 420 мм, познатим као „Дебеле Берте“. Па ипак, та разарања нису била непоправљива, а древне зидине су још једном показале своју чврстину.
Други светски рат
Најтеже разарање тврђави нането је за време Другог светског рата. Само два месеца после бомбардовања 6. априла 1941. године, град је доживео највећу катастрофу у својој дугој и страдалној историји. Из тврђаве где су Немци складиштили муницију 5. јуна 1941. године, као у апокалиптичкој визији смрти, одјекнула је снажна експлозија, која је брзином оркана захватила цео град и сва насеља десетак километара у пречнику.
Али као да ни то није било довољно. Пред крај рата, 1944. године, енглески бомбардери су у три наврата довршили његово рушење, тукући град тепих-бомбама, и то искључиво цивилне циљеве, јер ниједна бомба није пала на „Сартид Металор“, рафинерију и све оно где су странци имали удео у власништву.
Нато бомбардовање
Америка, Енглеска и Немачка, заједно са двадесет две најмоћније земље света (оне су деловале у свом војном савезу названом НАТО), напале су Србију и 1999 године, 30000 тона бомби бациле на Србију, која није имала чиме да се брани. Разорили су државу, побили до данас неутврђен број цивила и војника, који нису имали чиме да се бране. Технолошки нису могли да воде рат са тако опремљеном и моћном војном силом. Тада је тучено и по Смедереву, запаљивим бомбама, по складишту горива, које је, срећом, било испражњено; а да је било пуно, могло је да запали не само цео град, него пола Србије. Обичан човек мора да се запита какви су то страшни злочиначки планови, чије конце кроз време вуку исте сатанске силе… Ваљда се са Смедеревом за пример то збивало; а и други српски градови имају своју тешку судбу.
Смедерево је стари хришћански град. О његовом ранохришћанском периоду још ће Српска историјска школа посведочити истином. Зна се да су у граду биле и мошти Светог апостола Луке. Било је последњи слободни град захваљујући деспоту Ђурђу Бранковићу. Било је престоница Србије 1805. под Карађорђем. Смедерево никада није подржавало комунизам, и за то је плаћало маћехинским односом комунистичких власти према његовим културним и историјским вредностима. Иако је мештана у граду остало јако мало, када се пође у тврђаву, сваки камен који додирнете, сваки који осетите под ногама, чини да се осећате посебним, постајете део славне породице српства и српског господства. Осећа се достојанство хришћанске културе, осећање истинске духовне величине, а не силеџијске силе којом данас покушавају да нам промене свест, победници, који су нас покорили и поробили.
Када се чују црквена звона и сваке године запалимо свеће пострадалима у овој страшној трагедији, ми верујемо да је у Небеској Србији сигурно цело једно Смедерево и да се тога дана додирују оба света и прослављају „Дан незаборава“, како га данас зову… А можда би било добро да се тога дана прослави заветина, да сви Смедеревци прослављају Светог Михајла Исповедника, јер је тада један град цео отишао, а нови се рађао. Ти тренуци сећања на невине жртве, које су се прикључиле милионима српских мученика, дају нам ону искру наде да се ближи дан Васкрса српског.
Приредила и податке сабрала блаженопочивша монахиња Атанасија, Манастир Рукумија.
Геополитика број 64, јун-јул 2013.
РЕАГОВАЊЕ
Поводом текста о експлозији у Смедереву редакцији Геополитике јавио се Миломир Тодоровић, који је нам је рекао:
Смедеревску трагедију нажалост, изазвао је мој стриц, Владета Тодоровић
„Пред полазак на конспиративни задатак Владета је дошао да се поздрави са мојим оцем, а својим братом од стрица Живорадом Жижом Тодоровићем, и рекао му у какву акцију креће: да треба да стави паклену машину у једну немачку војну композицију у Смедереву. Али да је знао размере трагедије чија је жртва и сам постао, сигурно никада не би дигао у ваздух огромно складиште муниције и бензина“, каже Тодоровић.
Дилеме нема! Паклену машину која је 5. јуна 1941. године изазвала експлозију муниције у Смедеревској тврђави, у којој је страдало више хиљада људи, подметнуо је Владета Тодоровић, звани Швајцарац. Владета је био апсолвент права, перфектно је говорио немачки, француски и руски језик, био је члан глумачке дружине крагујевачког позоришта „Јоаким Вујић“ са чувеним Мијом Алексићем званим Раф, која му је и послужила као „маска“ за диверзију, и потомак косовских бојовника, учесника Првог и Другог српског устанка и свих српских ослободилачких ратова.
Ову потврду Геополитици је дао Миломир Тодоровић, Владетин синовац, после текста који је за наш магазин број 64 написла монахиња Манастира Рукумија, мати Атанасија, под називом „Српска Хирошима“, а који је изазвао велико интересовање јавности, од које је до данашњих дана чуван као непожељна истина.
„Владета Тодоровић био је син јединац оца Богосава, занатлије опанчара, и мајке Цаје из села Гривца, Гружански округ, Епархија жичка. У време пред Други светски рат, када је српски народ великом већином био необразован, они су Владету послали на школовање у Швајцарску. Перфектно је говорио немачки, француски и руски језик. Једног дана, непосредно пред „српску Хирошиму“, када је немачки окупатор у Смедереву нагомилао невероватну количину оружја пред поход на Русију, Владета је дошао код мога оца, свога брата од стрица, потоњег примаријуса др Живорада Жиже Тодоровића, да се поздрави с њим и повери му у какву акцију креће. Жижа га је упитао ’Где тебе нађоше да идеш?’ алудирајући да организатори у такве опасне акције никада не шаљу најобразованије људе“, прича Миломир.
Он је у нашу редакцију донео и Жижину и Владетину заједничку фотографију, на којој су двојица браће од стричева овековечени у време студентских дана.
„Овде, на полеђини фотографије, мој отац је непосредно после смедеревске трагедије, у којој је погинуо и сам Владета као њен виновник, својом руком написао ’Успомена на буразера Владету Тодоровића, остаће у мом сећању заувек. Жижа’“, сведочи наш саговорник.
Да би нам објаснио какве је породице, у ствари, Владета био потомак, Миломир нам је дао и њен кратак родослов.
„По легенди, један од учесника Косовског боја који су са великим бојовником Радичем Поступовићем, ктитором Манастира Враћевшница подинутог у знак захвалности што се жив вратио, био је и Владетин предак, па и мој и предак Антонија Тодоровића. По жени Совијани, са којом је добио три сина пре него што је отишао у бој, они су првобитно били Совијанићи. Тај предак нам је својим животом осветлао образ у Косовском боју, баш као и сви каснији преци из три гране Тодоровића, учесници борби од Првог и Другог српског устанка, преко свих ослободилачких ратова, па до Сремског фронта у Другом светском рату, на коме је мој рођени стриц, по коме сам добио име, положио живот са шеснаест и по година. Овим само желим да посведочим изворну генезу и етничку чистоћу породице Тодоровић, чији смо потомци“, каже Миломир.
Као такође битну чињеницу он напомиње да су шумадијски комунисти и скојевци с почетка Другог светског рата баштинили пре свега идеје Симе Марковића, што значи да су били српски родољуби и поборници социјалне правде, и да нису имали ништа заједничко са каснијим „комуњарама“.
Миломир се веома добро сећа очевих прича о Владети као храбром момку, који није био никакав стручњак за експлозив, нити је претпостављао какву ће трагедију да изазове, али је био одлучан да обави дати му задатак и активира „паклену машину“.
„Он напросто није знао шта чини, осим што је веровао да ће смањити количину немачког оружја усмереног ка руској браћи, па чак и по цену властитог живота. Да је знао, никада то не би урадио“, уверен је Миломир Тодоровић.
Мозак акције Мустафа Голубић?
„Мој отац је често причао о смедеревској трагедији, и помињао Мустафу Голубића, који је највероватније био организатор многих акција на заустављању Немаца да остваре план Барбароса, па и ове, коју је у дело спровео Владета. Његова мајка Цаја, која је живела до 1994. сваке године је 5. јуна ишла у Смедерево и палила му свећу. Али нигде нема никаквог обележја које би подсећало на Владету, упркос свим послератним напорима мог оца, па чак и преко нашег презимењака, али не и рођака, комунисте Мијалка Тодоровића, који никада није оспоравао да је Владета и актер и жртва свог несрећног дела“, каже Миломир.
Н. Стојчевић
Геополитика број 65, август 2013.
Сећања оних који су преживели смедеревску експлозију
„Становала сам у Србиној улици и била сам прилегла да се мало одморим кад је одједанпут нешто букнуло и мене избацило напоље из куће“, присећа се пензионерка Анђушка Ђорђевић. „Помислила сам одмах шта је са мојом децом, јер су оба моја сина отишла у варош да се играју. Пођем да их тражим и тек онда видим да се нешто страшно заиста десило. Свуда по улици било је стакла, а на кућама нигде крова није било.“
Овдашњи пензионер Стеван Стојановић доживео је петојунску трагедију на улици: „Био сам на ивици тротоара и пружио корак да сиђем на коловоз, кад сам приметио да се небо зацрвенело. Хтео сам да то боље погледам, али нисам стигао, јер је утом дошла детонација и бацила ме насред коловоза испред моје зграде. Истовремено се замрачило, а густа прашина је отежавала дисање. Полетело је камење. Ломили су се црепови, прозори, излози... Пузао сам на другу страну улице да нађем заклон, на том кратком путу по мени је падало камење тако да сам једног часа пожелео да ме одмах убије. Допузао сам до заклона и тада сам осетио најјачу експлозију. Земља је дрхтала. Све се проламало. Онда је почела да нестаје копрена од мрака и ја сам почео да разазнајем добро познате предмете који су сада били сасвим изобличени. У мојој близини“, наставља своје сведочење очевидац експлозије, „гореле су пале електричне жице, а ја сам се, придигавши се, упутио у болницу. Крв ми је текла из главе по леђима, али се не сећам када ме је стакло повредило. Болница је била препуна рањеника и повређених, а била је доста оштећена. За тако велики број рањеника није било довољно медицинског особља да се свима укаже прва помоћ, зато сам се и ја прихватио тог посла. На своје повреде привремено сам готово заборавио, оне ми нису причињавале највећу бол, него оно што сам тада у болници видео и доживео. Најтеже ми је било када ми је пришла једна девојчица, чија је рука висила само о парчету коже, и рекла ми болно: ’Чико, помози ми!’“
„Као што сам и очекивао, на станици и у возу владала је велика гужва, а ја сам уграбио место на отвореној платформи последњег вагона“, почиње своје казивање Љубомир Петровић, тадашњи 17-годишњи ученик Железничке занатске школе. „Прво се чула пуцњава због које је настала паника и људи су почели да беже из воза и са перона. Та пуцњава потрајала је минут или можда највише 90 секунди, а онда је престала па су путници почели полако да се враћају у воз.“ Као и неки други људи, који су се у том фаталном часу нашли близу тврђаве, тако и Љубомир Петровић тврди да није чуо експлозију, само је видео пламен. А одмах затим, од неподношљивог ваздушног притиска изазваног детонацијом, воз крцат путницима бачен је, преко два колосека, на перон. Петровић је при томе летео 15 метара и нашао се испод запаљеног вагона.
„Кад је оно пукло у тврђави, ја сам са платформе последњег вагона одлетео лево, а мој познаник Мирослав Становић десно. Он је притом и рањен, јер је исечен стаклом, па је пренет у болницу. Ја сам био сав крвав, али нисам био рањен. Лежао сам преко једног погинулог путника, и при том сам ђачку торбу чврсто стискао рукама. Када сам се подигао испод вагона, гледам, и свуда око себе видим страшан кошмар, стравичан призор, свуда жртве. Био сам страшно преплашен. Ту су била раскомадана људска тела, а зграда Железничке станице била је срављена са земљом.“
(Објављено у фељтону листа „Политика“ фебруара 1982. године)
