О Србији, косметском проблему , о животу ван отаџбине говори Његово височанство принц Владимир Карађорђевић
Моји преци, од времена Карађорђа па све до краља Александра, сви су носили велики крст, разуме се, са својим народом. Али, терет који смо поднели краљ Петар Други, отац и ја, сасвим је друга врста крста -усамљеничког, прогнаничког, далеко од свог народа
Разговор водила: Биљана Живковић
Када немилосрдне историјске околности отргну недужне потомке династије Карађорђевић из отаџбине, уз то деценијама им ускраћујући долазак, онда је то сасвим сигурно семе неправде и велика лична несрећа, крст, који се преносио с генерације на генерацију. Време забрана је прошло, стога потомци краљевске лозе долазе у Србију, помажу свој народ колико могу, у то укључујући и своје пријатеље. Воле, како каже Његово височанство који живи у Немачкој, Владимир Карађорђевић, наследник принца Андреја, трећег најмлађег сина краља Александра Ујединитеља, да виде Опленац, дивну Шумадију. Да обиђу нашег партијарха Павла, посете српску Патријаршију, да пуним плућима удахну ваздух домовине и осeте сваки дамар Србије.
Да ли као припадник племените лозе Карађорђевића осећате бригу за српски народ? Можда и неку врсту одговорности! Шта Србија значи за Вас?
– Мало је рећи да се овде осећам као код куће. О томе колико ми значи не треба да вам говорим. Значи ми много. Знате, одгајен сам са причом о мојој Србији, о томе како је мој народ, којим се, иначе, поносим, кроз историју увек био херојски. Када стигнем у Србију, у мени се увек преплићу прошлост, она прадедовска, па дедовска, очева несрећа, као уосталом и свих Карађорђевића, и свест о другачијој данашњици. Усковитлају се и срећа и туга. Србија представља историју и наше фамилије и српског народа. Али, што је најбитније, и нашу будуђност, нашу наду. Осећам, наравно, велику бригу за свој народ. Што се тиче одговорности, ми треба да је преузмемо, али само до периода када су нас буквално избацили из наше отаџбине. Деведесетих смо поново могли да дођемо у нашу домовину. На тај начин, у извесном смислу, поново смо ступили на српску сцену. Надам се да ћемо и ми учествовати у стварању будућности за моје сународнике у Србији. Претходних 15 година сви ми Карађорђевићи покушали смо све што је у нашој моћи да учинимо да ублажимо овде муке, јер нико од нас није, нити ће икада бити равнодушан на страдања српског народа. Никада се за то време нисмо мешали у политику наше државе, али смо слали помоћ тамо где је она најпотребнија без помпе, без гласила.
Како оцењујете тренутну духовну и политички климу у земљи, наравно, у светлу косметске агоније?
– Мада породица Карађорђевић нема никакве везе са званичном политиком у овој држави, политика, ипак, има везе са породицом Карађорђевић. Живимо у таквом времену где је политика у првом плану. Оно што се дешава на Косову и Метохији велика је наша несрећа и јасно је да је реч о апсолутном кршењу међународног права. Ако прочитамо Резолуцију 1244. СБ УН, не постоји никаква легитимна могућност да КиМ добије независност. То што је ЕУ подржала такозвану независнот Космета такође је нелегално и мимо међународног права и уважавања суверенитета Србије. Космет ни у ком случају не може функционисати као самостална држава. Што се тиче духове стране, Косово и Метохија јесте колевка свих нас Срба и то никада нико неће моћи да промени, нити да измести из наше свести. Свака држава у свету, да је у сличној ситуацији, свим средствима би бранила део своје вековне територије. Ми то морамо да чинимо мирним путем, упорно, незадрживо, до правде.
Како се осећате, када већ говоримо о нашој колевци, будући да су пре 90 година Ваш прадеда Петар Први Карађорђевић и велики српски пријатељ легендaрни француски генерал Траније после пробоја Солунског фронта 15. септембра ослобађали баш територију Косова и Метохије?
- Та чињеница за мене прилично је болна. Говорим то и као Србин и као Карађорђевић. Али, историја је већ показала - оно што је јуче било на Косову немогуће, данас је „могуће” и „легално”. Питам се често да ли су огромне жртве и све оно што је српски народ дао тада Европи, да ли је то довољно? Шта још треба да дају?! Да ли треба да нам се узврати тако, суровом политиком отимања? Много сам поносан на свог прадеду краља Петра Првог и оним што је мој народ херојски поднео и изнедрио у Првом светском рату. Поносан сам на свог деду краља Александра, који је животом платио у Марсеју.
Да ли сте у могућности, и у којој мери да лобирате у Европи код других краљевских кућа за Србију ?
- С обзиром на наш положај у свету званичне политике, није нам баш пуно омогућено да лобирамо у краљевским породицама, нити су оне активно укључене у политички живот и одлучивање у својим земљама, рецимо, Данској, Шведској. Верујте ми да се многи од њих приватно интересују за ситуацију у Србији, као појединци. То се најбоље види из геста шведске принцезе, која је годинама прикупљала, организовала и слала помоћ српском народу. Али, као краљевске породице, оне немају утицај на политику своје државе, нити смеју да иступају, и у том смислу нам не могу помоћи. Оно што је могуће, и што смо до сада чинили принц Александар, принцеза Јелисавета и ја, и упорно још то чинимо - пишемо на све стране писма, апеле државницима, од Џорџа Буша, и да не набрајам, упозоравајући их да не цепају Србију, да не уништавају један народ на Балкану.
По чему памтите Вашег оца, принца Андреја, који је уживао велико поштовање у српској емиграцији?
– Мој отац је био најмлађи од три сина краља Александра. Био је врло образован и интелигентан човек. Изузетан. Као и његова два брата трагична је личност. Доживео је да у најранијем детињству остане без оца који је убијен у атентату у Марсеју. Тешко је подносио и пропаст своје државе и народа кроз комунизам. Никада није био спреман да то прихвати као дефинитивну ствар у Србији. Мој отац и мајка одрастали су заједно и познавали су се од детињства. Обоје потичу из краљевских домова. Венчали су се 1963. и првих десет година живели су врло срећно. Касније је, нажалост, дошло до развода. Од тог времена, па све до 1985. на сву несрећу, оца нисам виђао. Када сам отишао у Америку да га последњи пут видим, дружили смо се пет дана, разговарали дуго. Изненада је умро. Мислим да и сада памтим сваку његову реченицу. За тих пет драгоцених дана истински сам упознао свог оца, који је био прави Карађорђевић. Тада ме је обавезао да идем његовим стопама. Никада није заборавио српски народ. Много је патио за Србијом!
Без обзира на чињеницу да је Србија с Карађорђевићима доживљавала славне тренутке, ипак су ваши преци, па и отац , носили велики крст!
– Од времена Карађорђа, па све до краља Александра, сви они су заиста били носиоци великог крста, разуме се, са својим народом. Али терет који смо поднели краљ Петар Други, отац и ја, сасвим је друга врста крста. Усамљеничког, прогнаничког. Далеко од свог народа. Потпуно је другачије када се херојски уз свој народ, у својој земљи, борите против непријатеља, за слободу, од чињенице да се сами, у иностранству све време борите да бисте се вратили у отаџбину из које сте туђом вољом протерани. То је, признаћете, веома тешко. Сада је тешко у мојој прадедовској земљи, отаџбини. Моја обавеза и свих Карађорђевића је, а заклео сам се и оцу, да помогнемо свом народу. Дакле, некада као династија, и сада, без монархије - наша обавеза је иста.
Словите за особу која љубоморно чува своје корене, али и српску духовност. Све то пренели сте на Вашу породицу?
– Духовност и вера, према мојем мишљењу, суштина су, крај и почетак свега. Као пример узмимо монархију. Народ без краља је и даље народ. Али, народ без Бога је никакав народ. Српски народ без православља не би имао шансу за опстанак. Погледајте само кроз историју, у протеклих 60 година, у време Тита, људи су потуно били празни. Знамо шта се све дешавало са српским народом на просторима бивше Југославије претходних 15 година. Убеђен сам да, да је наш народ на свом путу остао веран изворном православљу, ова несрећа му се никада не би догодила. Ово вам кажем, због тога што је наш патријарх СПЦ Павле често о томе говорио. Данас сам га обишао у болници. Срећан сам, јер сам се уверио да је наш патријарх добро. Изгледа много боље, него што су ми то неки људи и новинари предочили. Благословио нас је. Овог пута га нисам оптерећивао разговором о проблемима, али сваки пут када сам га посећивао у Патријаршији, говорио је о несрећи кроз коју пролази српски народ. Био сам импресиониран колико је добро информисан о свему што се дешавало у земљи.
Коментари, официјелни ставови престолонаследника Александра Карађорђевића често се, да будемо искрени, поклапају са ставовима неких европских и глобалних центара моћи. Више су прозападни, него српски! То наводи на помисао да српски народ у овом тренутку не показује велики ентузијазам за повратак монархије.
– Принц Александар је свој човек, који има свој став и своје идеје о политици, животу. Наравно да постоји много тема о којима у потпуности обојица делимо мишљење, али и ствари о којима дијаметрално размишљамо. Поштујем га, али не могу да делим одговорност за оно што он изјави. Што се тиче светског глобализма и тог таласа који запљускује Европу, мислим да је то велико искушење за све политичаре и дипломате у свету. Без жеље да се мешам у политички живот Србије, надам се да ће се временом створити боља друштвено-економска клима, која ће за задатак имати да истински побољша квалитет живота људи у Србији и обезбеди им много бољу будућност. Питање је да ли ће при том политичари користити демократски пут, односно да ли ће слушати глас српског народа, или не. И колико ће улазак у ЕУ да кошта Србију?! Нека народ сам одлучи у којем ће правцу да иде.
Шта поручујете српском народу?
– Молим вас, молим вас, немојте никада да изгубите наду! Истина ја да је пред свима нама у Србији дугачак пут. Тежак и трновит. На том путу борите се духовним оружјем - вером, истином и демократијом. Уз Божју помоћ и политичари ће то чути!
Слободан Ерић
Биљана Живковић
превео с немачког др Драгослав Вукановић
Геополитика број 28 25.9.2008.
Немачка принцеза одана Српкиња
- Увек се радујем доласку у Србију. Највише волим живописни Опленац. Мада сам рођена много касније, осећам одговорност и обавезу да се извиним српском народу за све што су фашисти овде чинили. Знам какав су ужас сејали током Другог светског рата. Ја сам Немица која је прешла у православље. Наравно, из љубави према супругу Владимиру, поштовању православне вере. Своју солидарност због агоније коју преживљавате исказујем доброчинствима наше Фондације „Мајка и дете”, која континуирано помаже српски народ у лековима, дијагностичким апаратима, новцу за обданишта, школске кухиње, болничке рендген-апарате, инкубаторе за бебе... Сада сакупљамо помоћ са свих страна света искључиво за Србе на Косову и Метохији - каже немачка принцеза Бригита Карађорђевић, супруга принца Владимира.
