Жак Огар, пуковник француске војске, аутор књиге „Европа је умрла у Приштини“ и носилац oрдена Светог Саве, говори за Геополитику
Треба окупити све Србе добре воље, који воле своју земљу, своју веру, културу, вредности, традицију, у једном отвореном духу. За ту будућу Европу коју ћемо једног дана оформити, коју сматрам ексклузивно хришћанском. Данас се нашим идентитетима прети и наша улога је да штитимо своје идентитете да бисмо у догледно време могли да направимо једну конфедерацију, хришћанску, европску.
Господин Жак Огар је Француз, рођен у Паризу, 26 година провео у француској војсци, 1999. год је дошао на Косово и Метохију из Македоније, и био је командант француских специјалних јединица на Косову и Метохији. Провео је кратко време, само месец дана, али таман толико да спаси монахиње из манастира Девич зашта је од СПЦ добио oрден Светог Саве. У Француској ускоро треба да изађе његова књига под насловом „Европа је умрла у Приштини“.
- Jа потичем из породице француских војника. Мој деда је био генерал у француској армији, мој отац је то такође био. Још док сам био мали васпитаван сам да је српски народ одувек био пријатељ француске нације. Те 1998. године добио сам у руке досије Косово. Разговарао сам са својим оцем који је тада умирао од рака, рекао ми је: „Ево, видиш, сведоци смо рађања једне нове Европе, која није Европа наших предака, то је једна Европа којом манипулишу Американци.“ Тако је говорио мој отац на самрти. Дошао сам на Косово после бомбардовања 1999. године и своја сећања ћу објавити у књизи која ускоро треба да изађе из штампе и која ће се звати „Европа је умрла у Приштини“. Открио сам Косово, ушавши кроз Гњилане, где су нас примиле српске власти - после бомбардовања 10. јуна. Онда сам дошао у Митровицу, где сам се, са једне стране сусрео са српским властима, а са друге стране са шефовима ОВК. Наредбе шефа Генералштаба француске војске су биле једноставне - заузети позицију у будућем сектору Француске, онемогућавајући ОВК да се увуче између полазака српске војске и доласка француске армије – истиче пуковник Огар и додаје:
- Ја сам код Албанаца препознао карактерне црте које се налазе у неким арапским земљама и рекао сам рођаку генералу, који је такође дошао на Косово, да мора, по потреби, бити веома строг и чврст према Шиптарима, јер ако би показао неку врсту хуманости према њима - исувише љубазности - дошло би до великих незгода. Напротив, он је показао много учтивости према њима, и одмах је почео да има непријатности. Ја сам поступао другачије. На пример, Самир Лушчаку, командант ОВК за Дреницу, дошао је код мене једног дана, отприлике 15-16. јуна. Рекао ми је да планирају да организују један дефиле победе у Скендерају. Ја сам га погледао, рекао сам му да ја не знам шта је то Скендерај. Колико ја знам, постоји једна Резолуција 1244, која каже да је Косово и Метохија саставни део Србије, да становништво не може да мења имена градова из чистог задовољства, значи, град се зове Србица, то је прво, а друго, да би био одржана дефиле победе, треба да буде пре свега победе, и треба да буде војника. Ви нисте војници, нисте ни победници, значи, овде неће бити дефилеа победе у Србици! Мислим да је то био једноставан језик који је он врло добро разумео.
Реците нам како сте те 1999. године спасли српске монахиње у манастиру Девич?
- Мој командни пункт тог 15. јуна 1999. године био је у бившој згради југословенске војске, који се налазио близу Цркве Светог Саве која је била спаљена у јужном делу Косовске Митровице. Било је око поподне између 17 и 18 сати, када сам испред куће видео паркирани ауто ”југо”. Једна мала монахиња, ниска растом али одлучна духом, мати Макарија, игуманија манастира Соколица, дошла ја да зове у помоћ. Она се враћала из Приштине, где је покушала да команду НАТО упозори шта се дешава у Девичу. Ту је био Генералштаб британске војске, без успеха, наравно, и у повратку у Митровици прошавши туда видела је француску заставу. Рекла ми је да већ три дана и три ноћи телефон с Девичем у прекиду и да је веома забринута оним што се може десити у манастиру. Тражила је од мене да интервенишем. Сутрадан сам војним хеликоптером послао своје војнике који су ми радио-везом испричали да су три дана и ноћи криминалци из ОВК - који су рекли да су специјалне јединице ОВК - терорисали монахиње. Тукли су их, понижавали, манастир је био оштећен, а симболи хришћанске вере били су оскрнављени. Преко радио-станице, мати Макарини и игуманији мати Анастасији сам рекао да има два решења. Прво да све евакуишемо, али у том случају манастир ће бити дефинитивно уништен. Или да остану ту где су. Више ништа нисам рекао, чекао сам.
Наравно, знао сам да ће ми на ову другу солуцију оне рећи да не могу да остану саме. Ја сам, наравно, тражио од ње да ме то пита да бих имао један лак изговор, у односу на моје шефове у Паризу, јер моја мисија није била да чувам манастире на Косову, али нико није могао ништа да ми приговори због тога што сам помагао људима који су у опасности. Моја идеја је била да моји војници остану на лицу места, јер сам био убеђен да ће се ОВК вратити. Наравно, вратили су се, и то колима која су украли у манастиру. Све су иначе покрали, новац, храну. Мојих дванаест људи, - наравно, то је био смешно мали број - али су били веома професионални, пустили су ове да приђу близу, затим су узвикнули да подигну руке увис и спусте оружје. Не, ови криминалци из ОВК то нису послушали, већ су, напротив, почели да пуцају, што нам је омогућило да одговорим на исти начин. Поднео сам извештај Генералштабу у Паризу, разумео сам да то није било политички коректно, али нико није могао да ми било шта каже. Мати Макарија је постала моја пријатељица.
Како је завршена та лепа и племенита прича?
- Тако што ми је 2003. године зазвонио мобилни телефон и један господин на добром француском језику рекао ми је: „Ви ме не познајете, ја сам Француз српског порекла, рођак Војислава Коштунице. Добио сам задужење да Вас пронађем. Треба да Вам нешто доставимо. Да ли можете да дођете у манастир надомак Париза?“ То је био господин Михаиловић. Присуствовао сам дивној православној литургији, са своје шесторо деце, и супругом. Служиле су три владике владика Лука, владика Атанасије Јефтић... Том приликом добио сам орден Светог Саве. Тада сам, са својом породицом, присуствовао једном дивном ручку који је био приређен на српски начин. Преко пута мене је седео др Патрик Барио, који је постао мој пријатељ.
Чињенице које сте прочитали у досијеу о Србима на Косову и Метохији, да ли су се поклапале са стањем на терену који сте видели?
- Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много мање него оно што смо очекивали у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије дошли су да кажу: „Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ су то урадили сами Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте са српском војском и полицијом и када сам им тражио информације о том питању, они су ми рекли: Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров окренут према Меки ставили смо креч и то је крај приче. То није била јама са цивилним жртвама. Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војни и полицијским снагама.
Како објашњавате такву неподељену, отворену подршку коју Америка и многе европске земље пружају Албанцима?
Први део питања је лак. Што се тиче Америке, сасвим сам убеђен да стварајући две исламске државе у Европи, попут БиХ и „Републике Косово“, Американци убијају Европу. Стварају целине, углавном супротне, на културном, економском, људском плану – различите, на социјалном, културном, економском и људском плану које не могу да се асимилирају у Европу. И чинећи то они Европу ослабљују. За друге земље, Француску, то је несхватљиво, то је атлантизам, прилагођавање америчкој политици, без икаквог критичког духа, без икакве визије будућности.
Албанци су представљени као жртве а Срби као лоши момци. У Француској посебно у последњих 20-25 година егзистира хуманитарна идеологија коју инкарнира Бернар Кушнер. Та идеологија је тако утицајна да паралише француску политику, економију, дипломатију...
Да ли је у Француској остало нешто од политичког тестамента генерала Де Гола?
-Нисам деголиста. Знам да Срби генерално воле Де Гола али ја не заборављам да је напустио Алжир. Ипак, признајем да је генерал Де Гол био велики Француз и државник, један једини његов мали наследник је био Митерана. У данашњој Француској више не видим никог таквог.
Пошто сте били на Црном континенту, колико је Француска успела да сачува свој традиционални утицај у Африци?
- Питање је врло дрско, али и веома добро. Француска губи јер нема инострану политику, и нема политику ка Африци. Не постоји никаква кохеренција у будућим акцијама, нема визије целине и свеукупности. Као Француз, заљубљен у Африку и пријатељ Африке, ја сам ужаснут да видим да нас тамо данас замењују Американци и Кинези, а ми смо између њих само посматрачи, изгубљени.
Све наше пријатеље из Француске питамо шта је остало од нашег међусобног пријатељства?
- Мислим да то пријатељство и данас постоји. У Француској се каже да треба разликовати реално и легално. Реалну земљу и легалну. Легална земља јесте влада, дипломатија, а реална земља је народ. Мислим да ми имамо инкарнацију реалне земље, остајући притом, скроман. Постоји велики број Француза који знају да Србија и Француска имају једно чврсто пријатељство. Али многи други су импрегнирани овом хуманитарном идеологијом, као дрогирани су већ 15 година и имају утисак да су Срби постали зли, што је ужасавајуће.
На кога мислите на политички естаблишмент, на интелектуалну елиту, медије...?
- На све. Председнику ваше Владе господину Коштуници навео сам пример једног свог пријатеља свог, који је недавно изабран за посланика у департману Роне. Он је потпредседник парламентарног француско-српског пријатељства, који је као деголистички посланик, рекао: „Не могу да толеришем команду већине, нпр. Кушнера, његове лажи, о Косову и Метохији и нећу га испустити, ја ћу с њиме водити један паклени рат у парламенту да бих демаскирао његове лажи и нетачности.“ То значи да ипак постоје чврсти и озбиљни остаци тог српско-француског пријатељства. У сваком случају, за мене, који потичем из породице војника, то пријатељство је и даље живо, настављају га и моја деца. Моја ћерка учи српски.
Као професионални војник како коментаришете понашање српске војске у току НАТО бомбардовања?
- Што се тиче понашања Срба за време бомбардовања, нисам их видео физички, али Владимир Волков, мој пријатељ, који је био у Београду, за време бомбардовања ми је рекао „са каквом елеганцијом, племићким понашањем они су се супротстављали бомбардовању“. Мени је било жао што је потписан овакав Кумановски споразум, невероватно је да ја то кажем, али, када помислим на потенцијал српске војске који је био, практично, нетакнут. Бомбардовање је нанело зло српској економији, инфраструктури, наравно, цивилном становништву, а не армији. Целог свог живота ћу се сећати када сам преговарао у име француске војске, о тактичним модалитетима да бисмо ушли на Косово. У договорено време, стигао сам хеликоптером, спустио сам се на положаје које је држала српска војска, имао сам фантастичну јединицу. Посетио сам их, имали су добро уређене положаје, веома професионалне, и себи сам рекао да је требало да се иде са оружјем у руци, лоше бисмо се провели.
За крај, шта нам саветујете како да се боримо за Косово?
- Није на мени да дајем савете Србима, али, наравно, имам идеју. Пред вама су два пута. Лош пут је онај за који се мисли да ће Европа решити проблеме Србије, она не регулише проблеме Француске, она као да има тенденцију да наше проблеме погоршава, једном ужасном бирократијом, једном врстом уједначавања, нивелисања култура, напуштања свега онога што је било наше индивидуално богатство, у корист једног изједначавања, које је тужно и без будућности. Други пут јесте окупити све Србе добре воље, који воле своју земљу, своју веру, културу, вредности, традицију, у једном отвореном духу. За ту будућу Европу коју ћемо једног дана оформити, коју сматрам ексклузивно хришћанском. Данас се нашим идентитетима прети и наша улога је да штитимо своје идентитете да бисмо једнога дана могли да направимо једну конфедерацију, хришћанску, европску. То је моје мишљење.
Као што су Алзаз и Лорен били пре четрдесет година немачки, исто тако ћете ви можда за можда пет, 10, 20 година вратити Косово. Косово и Метохија је српско, остаће и увек ће бити српско.
Утисци из Србије?
- Веома сам срећан и врло сам узбуђен због свог боравка у Србији. Када сам се вратио с Косова и Метохије упркос свим емоција, овде сам проживео фантастичну недељу дана и нисам престао да срећем фантастичне људе. Хтео бих да узмем два примера. На Косову и Метохији, један господин од 85 година, сељак, у Србобрану, у шиптарском окружењу, врло стабилан, његово лице ме је импресионирало својом племенитошћу, аристократијом. Друго: један млади брачни пар млади Срби Патрикови пријатељи из Чаглавице, Данијела и Будимир који су лепи, интелигентни, храбри, великодушни, енергични. То је Србија данас и сутра.
Превела са француског: Вукица Ђурђевац-Грујић
Геополитика број 26
27. јуна 2008.
