Митови о Русији

За Геополитку говори  Владимир Ростиславович Медински, аутор књиге бестселара у Русији под насловом

Митови о Русији

„Митови о Русији“  Владимира Мединског у ствари су једна књига, која се састоји из три дела: ”О руском ропству, прљавштини и тамници народа”, ”О руском пијанству, лењивости и суровости”, ”О руском лоповлуку, посебном путу и дуготрајном трпљењу”. Медински: «Никакви митови о себи у народу се нису рађали! Целокупна негативна митологија је производ интелигентног ума. На Западу се плаше да о томе говоре отворено, али у приватним разговорима тема се покреће стално... Не приписује се тек тако Маргарет Тачер изрека да је довољно 15 милиона Руса, који би сервисирали гасоводе.“

Разговор водили: Слободан Ерић и Рајко Досковић

Владимир Ростиславович Медински, депутат Државне думе Федералне скупштине Руске Федерације, потпредседник Комитета Државне думе за економску политику, предузетништво и туризам, заменик председника Комисије Државне думе за техничку регулативу и члан Генералног савета партије „Јединствена Русија“, у својој књизи „Митови о Русији“, жестоко критикованој и изузетно хваљеној, покушао је реално дочарати шта јесу а шта нису ти фамозни „Митови о Русији“. За 12 месеци укупни тираж три дела премашио је 150 хиљада примерака. ”Митови” су добили награду на изложби  „non-fiction“ у Москви као најпродаванија књига земље у датој области у 2008. години. Владимир Медински љубазно је изашао у сусрет нашој молби да да интервју Геополитици.

Шта Вас је мотивисало да напишете ову књигу која је побудила велики интерес? Пошто књига за сада још није преведена на српски, реците за наше читаоце који су то највећи митови, односно представе које владају о руском народу и руској држави на Западу и у читавом свету?

- Идеја је настала у кулоарима једног од централних руских телевизијских канала. Правили смо планове и некако у разговору дотакли тему о томе шта Руси мисле о самима себи. И сместа смо одлучили да са сарадницима спроведемо ТВ анкету. Убрзо се показало да некако сви о себи имају негативне представе. Пијанчи се, демократије нема, чиновници краду, невоље на све стране, све саме будале... Наравно, знамо ми о себи и много тога доброг, али то добро увек некако срачунамо након што истресемо све оно лоше. То јест оно за шта, у суштини, и нема основа, или их има минимално. Зато смо одлучили да разаберемо ту изненађујућу појаву, па смо у резултату снимили серијски документарни филм у десет епизода. Управо смо у њих утиснули оне негативне митове које смо тада прикупили на основу резултата анкете на телевизији.

Један од најраспрострањенијих митова о Русима је да много пију. И заиста тај мит постоји и на Западу, чак у Србији, која је,наравно, веома наклоњена Русији и где он из те наклоности више има шаљиви тон. Али, заиста кад човек допутује у Русију, ретко ће где видети пијаног човека, док је у енглеским, данским, шведским пабовима током викенда ово уобичајена појава. Како то објаснити?

- Па ви сте већ одговорили на то питање. Раније се говорило „пијан као Енглез“ – постојала је таква француска изрека. Што се Руса тиче, ми смо у неком периоду важили за нацију која уопште не пије. Вотка се продавала само у градовима, а најчешће је на један велики град попут Нижњег Новгорода долазила само по једна биртија. И око те биртије могли су се видети дибидус пијани другови. Онакви какви се данас могу видети негде на периферији Ливерпула... Они су, наравно, странцима падали у очи. Поред осталог, и вашим прецима. А о томе да се тако нешто човеку десило једном годишње, када би, рецимо, сељак дошао у чаршију, странци се нису могли ни досетити. Јер, како то објаснити представницима народа код којих је алкохол део вишевековне културе, код којих је уобичајено да се свакодневно помало гуцне.

Када говоримо о једном од митова  - руској дуготрпељивости, руско-француски писац Андреј Макин описује сцену на једној усамљеној железничкој станици у руској провинцији где група путника стрпљиво, сатима, дан и ноћ чека воз који не долази, али они не гунђају, не псују, не грде, већ мире се са таквим стањем. Макин за те људе употребљава термин великог руског мислиоца Александра Зиновјева „хомосовјетикус“ који је спреман да све издржи и да се са сваким стањем помири?

- Макина нисам читао и  не верујем да сам хендикепиран због тога. Зиновјев  је опет жесток критичар читавог човечанства. Но, то је  највероватније шала – Зиновјев је био озбиљан философ и патио је од совјетске стварности која му се децидно није допадала. И која је, узгред речено, изразито противречила у смислу слободе и демократије свеукупној пређашњој руској историји. Ако се отресу, наметнути од комуниста митови, видећемо да је током миленијума Русија била земља са најширом самоуправом и дубоким демократским традицијама. И, уопште, земља слободних људи. О свему томе – на конкретним примерима – ја и пишем у својим књигама.

Основно питање је како су се ти митови рађали, да ли су они настајали спонтано у народу као реакције на неке догађаје или процесе, или су вештачки подстицани као оправдања зе одређену политику?

- Никакви митови о себи у народу се нису рађали! Света Русија – говорили су о себи сељаци, који су у руском језику формирали сопствену самосвест од речи „хришћани“. Целокупна негативна митологија је производ интелигентног ума. То јест, образованог племства, које је себе супротставило свом народу и шепурило због своје несличности том народу. Интелигенција се у својој маси увек оријентисала ка Западу, ка његовим вредностима. И у томе је историјска грешка. Али је управо интелигенција и имала могућност  да промовише и шири своје погледе – кроз уметничку литературу, штампу. То јест, једноставно да их намеће.

Свакако да је један од митова и мит о руском цару Ивану Грозном. Како Ви поимате његову улогу у руској историји?

- Као владара који је заслужено добио свој почасни надимак након заузимања Казања и присаједињења Казањског царства. Татари су за нас били отприлике исто што и Турци за Србе... Према томе, просудите сами.

Руска царица Катарина је одлично разумела и можда најбоље дефинисала ту количину лажи. Ко је још од руских владара који нису били руског порекла и  уопште од странаца разумео природу ових лажи и изрекао другачији став о Русији и руском народу као царица Катарина? Одбрани  руског народа придружили бисмо речи Светог владике Николаја српског а које представљају најбољи одговор на оптужбе које се и данас могу чути да Русија неоправдано држи под својом контролом тако велику територију – да је Бог управо најкроткијем народу (руском) дао да има тако велику земљу.

- На Западу се плаше да о томе говоре отворено, али у приватним разговорима та тема се покреће стално... Не приписује се тек тако Маргарет Тачер изрека да је довољно 15 милиона Руса који би сервисирали гасоводе.

Подржавајући речи владике Николаја рекао бих: па тек се у наше време показало да Русија поседује огромна богатства. Раније су нафта и гас били за бадава, њих нису уопште ценили, као што ми данас недовољно ценимо воду и ваздух. И у томе и јесте велико Божје промишљање. Бог је правичан. Некоме је дао рајску климу и плодна земљишта, у долини реке По настала је велика Римска цивилизација. Некоме су запале пешчане плаже и топло море, којекоме богати пашњаци и одсуство ратова, као Аргентини. А у Русији је најхладнија клима у Европи, она има најтежу историју и улогу вечитог штита – од Татара, од Наполеона, од Хитлера.

Можете ли да појмите зашто се налазишта нафте све време налазе у тешким за живот местима – у ужареној Арабијској пустињи, у хладном Норвешком мору, у забитој тундри? Налазе се тамо где живе народи који су увек живели у том местима. И ради баланса. Такав је успостављени ред ствари и ником није дато да га нарушава.

Како бисте могли оценити данашње односе између Запада (САД и ЕУ) и колико „митови о Русији“ утичу и оптерећују односе између Русије и Запада?

- Наравно да негативна митологија развезује руке ако намеравате да начините нешто глупо. Сетимо се августа прошле године на Кавказу. Шта је све сручено на Русију када је она признала - узгред речено, после напада на њене мировне снаге – независност Јужне Осетије и Абхазије. Колико се само говорило о нашој урођеној агресивности, колико пута се чуо тај израз „тамница народа“! Уопште узев, митови о Русији и утичу на наше односе са Западом и оптерећују их.

О Србији и српском народу у последњих 20 година светски медији су створили веома лошу слику, тако да је настала негативна митологија о Србима као злочинцима, народу који живи у прошлости. Како Ви гледате на то?

- Разлози су овде геополитичке природе. И ту су судбине Србије и Русије сличне. Слушајте, не годи крупним играчима европске геополитичке сцене да се ту поред њих налазе и друге велике земље. Такве као што је СССР. Такве као што је Југославија. Одавнашњи је принцип: подели  па владај! А даље је све једноставно.

Пошто сте Ви и депутат Државне думе, а као писац бавите се неком врстом карактерологије народа, како бисте могли оценити сличности и разлике између српског и руског народа и шта бисте сугерисали као подстицај за унапређење наших односа?

- Ми смо, наравно, слични. Сличне су нам културе, иста нам је религија, слична историја. Али, морам казати да код Руса постоји и извесна љутња на друге словенске народе. Због синдрома старијег брата. Колико је наших војника изгинуло да би се Бугарима извојевала независност. И шта се десило? У оба светска рата они су ратовали против нас. А при том су на нивоу личних контаката увек постојали одлични односи. Као и са Србима.

Него, зашто Срби не гласају за наше на „Евровизији“? За своју браћу Словене и суседе гласају, а за наше – не.  Рецимо, између Русије и Украјине на нивоу држава су односи да не могу бити гори, а Украјинци су нашима на „Евровизији“ дали максимум бодова... Наравно, није ово сасвим озбиљно, али у свакој шали има зера истине. Закључак је једноставан. Треба да помажемо једни друге. Ако ми не будемо помагали једни другима, ко ће? Хоће ли нам помоћи муслимани шиити? Или протестанти лутеранци из Прибалтика? Мало сутра!

КРЕМЉ НИЈЕ НАРУЧИВАО "МИТОВЕ О РУСИЈИ"

Tу су они који тврде да је све то „пропаганда Кремља“ и „Јединствене Русије“ и да је књигу, заправо, наручила Федерална служба безбедности. Признајем, веома ми је жао што ни ФСБ, ни Кремљ, ни Бела кућа нису наручивали „Митове о Русији“. Ја бих са задовољством и надахнућем одрадио ту наруџбину.

Људи су склони да о себи имају најбоље мишљење. Најчешће кудикамо боље него што, у ствари, заслужују. Тако је и са читавим народима, који се увек старају да се прикажу у најбољем светлу и о себи формирају позитивно мишљење. Једино се то не односи на Русе, који са задивљујућим мазохизмом о себи култивишу најнегативније стереотипе, позивајући се при том на познате класике попут Карамзина или Пушкина, који су о Русима писали да су „пијандуре“, „ленштине“.

Јесу ли они, збиља, такви? Или су у питању митови? Одакле све то потиче? Дајте да завиримо у руску историју и разоткријемо оне најизразитије лепе и ружне митове о Русији. У томе  ће нам помоћи књига бестселер аутора Мединског Владимира Ростиславовича Митови о Русији. Трећи део књиге носи наслов „ О руском лоповлуку, посебном путу и дугом трпљењу“. Како се назире из самог наслова, у књизи се говори о три мита. Како описати све то једном речју? Велики руски историчар Василиј Карамзин знао је да каже: „Краде се, брате, на све стране“. У свима нама чучи дубоко уверење, да је власт у Русији огрезла у корупцији, а да се становништво бави обичним личним лоповлуком. Да ли је то тако? Краде се, наравно, не пориче ни Медински. И у први мит о лоповлуку сврстава мито. По њему су то  две различите ствари једног те истог процеса. Народ крадуцка, а држава је скроз наскроз корупционашка.

Други мит јесте дуго трпљење. То је омиљени мит руске власти. Она тај мит негује и труди се да улије уверење да руски народ није некакав  тамо француски из Бордоа. Он трпи све, не преузима на себе ништа што је сувишно и зато може дуго да трпи. Американци, рецимо, не могу ратовати без свеже исцеђеног сока и две конзерве "кока-коле". А десеторица руских војника било би у стању да са једном „танџаром“ на свих њих десет до појаса у леденој води стоји за oтаџбину и Стаљина. Зато и не треба мазити руског мужика, то му ни историјски не пристаје, комфор му ничем не служи, трпеће он до бесвести. При том му никакви парламенти, револуције, велике повеље и којешта нису потребни. Вековна традиција је таква. Ниједан мит није тако снажно грејао душу наше власти током векова као дубоко самоуверење да се над народом може издевати до миле воље. Знала је она да ће све то он стоички поднети.

Трећи мит је и свенародно омиљен. То је мит о посебном путу Русије. Да, нисмо ми тамо некаква Европа, нити Азија. Ми смо „Азиопа“, ми нисмо као тамо неки Американци или Кинези-нехристи, ми имамо посебни пут, посебну душу, посебну духовност. Нас не треба ни са ким упоређивати, наш је пут посебан. И кад слушате наше брадате Евроазијце и политикологе стичете утисак да што је њихова брада дужа, то пут Русије треба да буде бише посебан.

Дакле, аутор бестселера године „Митови о Русији“, професор МГИМО и члан Комитета Државне думе Руске Федерације за економску политику и предузетништво Владимир Медински изнео је дописнику "РБК Daily" Николају Ивашову историју настанка те књиге и изјавио, да Руси не траже националну идеју тамо где би требало да је траже.

Да ли сте били спремни на то да ће неки део руског друштва дочекати књигу на нож?

- Апсолутно сам био спреман. У предговору трећем делу ми смо чак напабирчили са Интернета разне реакције – не само позитивне, већ и крајње негативне. Издавачка кућа је, узгред, категорички одбијала да објави ове последње. Мени су говорили да нико никада себе не грди у својој књизи, за то треба да будеш потпуни идиот. Људи ће, као, прелистати књигу, видети то и неће куповати. У одговору ја сам инсистирао на томе да ми желимо на тај начин да апострофирамо дискусионост теме. Узгред, оне који негативно реагују на књигу можемо поделити у три групе. Прва, квазидемократска, то јест, ту су они који тврде да је све то „пропаганда Кремља“ и „Јединствене Русије“ и да је књигу, заправо, наручила Федерална служба безбедности. Признајем, веома ми је жао што ни ФСБ, ни Кремљ, ни Бела кућа нису наручивали „Митове о Русији“. Ја бих са задовољством и надахнућем одрадио ту наруџбину. Друга група су они који сматрају да су сви митови који се демистификују у књизи, заправо, истинити. Као, Руси јесу пијандуре, убоги и најужаснији на свету. Трећа група су они који књигу нису читали, али почињу да критикују исту због наслова. И долази до куриозитета. Државна дума разматрала је  протоколски налог за откуп тиража „Митова“ са намером његовог каснијег спаљивања. Депутат Сироткин из КПРФ је на заседању Думе изјавио да је књига веома штетна, да скрнави душу, да је она антируска. Он је предложио да се укине њено рекламирање и да се тираж заплени. Ја сам му у сали за седнице пришао и упитао да ли је читао књигу, или макар увод у исту. Он је одговорио да није читао, да је погледао наслов и да је за њега то довољно.

- У друштву сада објективно нема идеје око које би се оно могло консолидовати. Да ли би било могуће искористити материјал „Митова о Русији“ како би се та идеја оживотворила?

Антрфиле:

Поткивачи буха

И четврти мит, који није доспео у наслов због његове дужине, није руски, али Руси управо не мисле тако, јер они на дату тему и уопште ништа не мисле. Има се у виду савремена руска стварност. Раније је у СССР било другачије. Тада су се против тог мита активно борили и промовисали апсолутно обрнуту тврдњу, и не без успеха. А сада се на ту тему чак и не осврћу. И цео свет је у то убеђен.

То је мит о томе да је Русија на научно-технолошком плану остала негде на нивоу „поткивача буха“. Да поткује буху са трезвеном главом може, али да створи нешто ново на научно-технолошком плану - е то не може. Уопште узев, научно-технолошки прогрес и Русија две су ствари из различитих васељена. Шта могу ти Руси? Украо КГБ од Америке цртеже атомске бомбе и створио своју. Браћа Черепанови се мучили и мучили, а потом прецртали енглеску парну локомотиву и испала „руска локомотива“.