Слободан Деспот, преводилац, писац, сарадник Геополитике, који води издавачку кућу француског језика ”Xenia" говори о ЕУ, односу Србије према Европи
Страх од Запада
Мислим да Србија Европу види као што се виде на небу давно угашене звезде: са временским закашњењем. Хајка на Србе која је владала Европом тешко је појмљива људима у матици. Та пакост се искристалисала у павловљевски рефлекс, утолико чвршће што је заснована на лажима, и што је то сада свима јасно. Једна суштинска црта тзв. западног човека јесте тешкоћа покајања. Стога ће наша ”кривица” у њиховим очима расти сразмерно са њиховом стерилном грижом савести, коју не смеју да признају.
Издавач, преводилац, фотограф, писац и есејист, Слободан Деспот у Швајцарској води издавачку кућу француског језика ”Xenia", која се за непуне три године прочула у франкофонском свету својим оригиналним издавачким подухватима. Тако је овог пролећа доспео и на списак ”100 људи који сачињавају Романску Швајцарску” који сваке године објављује угледни магазин ”Хебдо”. Поздрављајући његову енергију у одбрани слободне мисли, магазин му је истовремено приписао доследност ”под заставама српских националиста”.
Слободан Деспот је уједно и уобичајени гост медија француског говорног подручја кад се говори о збивањима у бившој Југославији. За разлику од већине српских коментатора, он ведро и без комплекса брани своју истину, не пристајући на тактичке уступке западној пропаганди о Србима. Тај неуобичајени положај једног српског интелектуалца у западном друштву, између подозрења и поштовања, од нашег дописника Слободана Деспота чини меродавног саговорника о свим темама на линији Србија-Запад.
Како примате статус „дежурног Србина” који данас уживате у швајцарском друштву?
-Са, како да кажем, хумором и резигнацијом. Овде живим од малих ногу, и швајцарски сам држављанин. Пишем и објављујем за ову средину, о њеној култури и њеним проблемима. Свега један наслов на десет у мом издавачком програму везан је за Србију и Балкан. Међутим, деведесетих година, као преводилац Добрице Ћосића и других писаца, и секретар тадашњег Српског института у Лозани, зарадио сам вероватно доживотну ”дијагнозу” србо-националисте. Хајка на Србе која је тада владала Европом тешко је појмљива људима у матици. Та пакост се искристалисала у павловљевски рефлекс, утолико чвршће што је заснована на лажима, и што је то сада свима јасно. Једна суштинска црта тзв. западног човека јесте тешкоћа покајања. Стога ће наша ”кривица” у њиховим очима расти сразмерно са њиховом стерилном грижом савести, коју не смеју да признају.
Са друге стране, и мој ”српски национализам” је ту негативно дефинисан. Не стојим под заставама ”српских националиста”, не зато што се прибојавам, већ зато што зазирем од кича. Нисам учествовао у ратовима и трибинама. Нисам љубитељ гибанице и истрошених симбола. Сведочим о ономе што мислим да је истина и правда. Да ми је истина и правда била на страни Хрвата, њих бих бранио. Часопис који сам водио по том питању имао је за наслов ”Сачувати разум”, а не ”Српска кокарда”. Међутим, карактеристично је за тоталитарни систем мисли да све оне ставове који иоле одступају од ”партијске линије” паушално сврстава у непријатељске. Борба за истину о Србима, наоко залудна, ме је тако опскрбила драгоценим сазнањима о структури и развоју западног склопа свести.
С тим публицистичким радом сте, изгледа, раскрстили оснивањем своје издавачке куће.
-Јесте, бар сам тако мислио. С једне стране, то дневно исправљање кривих дрина ми се учинило јаловим. Тешко је бранити оног који неће да се спасе пред оним који је свеједно, судбински и структурно, решио да га згроми. С друге стране, књига ми је била важнија од публицистике. Издавачку кућу смо и основали, мој пријатељ Клод Лапорт (Claude Laporte) и ја, у циљу зближавања словенско-православног света са Западом. Мислим на оно равноправно и плодотворно зближавање, засновано на знању и култури, а не на улизивању. Име ”Xenia" на грчком значи ”страно”, и ми се трудимо да својим ”страним” књигама (у оба смисла те речи) разбијемо општа места и устаљене предрасуде. Лектире, филозофија и искуство ми говоре да мало шта можемо постићи на оном јавном и видном плану где царује гола сила. Можемо једино да радимо на ”открављивању” душе и срца.
Велики задатак?
-Богами, има још да се трудимо. Међутим сваки помак у правцу тог истинског дијалога драгоцен је. Он ствара везе засноване на љубави и гневу – мислим на гнев против ниподаштавања те културе на Западу и понижавања њених народа. Наши читаоци неретко постају културни ”амбасадори” у својој средини. Сваки културни подухват, иако није спектакуларан, мени изгледа плодотворан чак и на оном прагматичном плану где је политика очигледно заглибљена ако не и контрапродуктивна.
Узмите за пример мог пријатеља и ортака Клода. Он је млад, Француз, начитан, привржен за своју традицију и... православан! Као студент права и адвокат, он је слободно време посветио истраживању православне праисторије западних крајева. Ове јесени објављујемо његов велики календар ”Сви свеци Православља”: око 12’000 пописаних светитеља, са великим бројем заборављених житија и имена из франачко-латинских крајева. Са 32 године, он је обавио подвиг који допуњава и проширује рад светогорских монаха. Тај допринос култури православља на Западу мени изгледа непроцењив, ако ништа бар тиме што ”латинским” православним верницима јавља: нисте ви преверници, већ изворни хришћани на овим просторима.
Е, мислим да управо такав ерудитски и молитвени рад, ослобођен бојазни и комплекса ниже вредности, нама ствара сигурна упоришта у западном свету. Јер људима отвара очи ка једној простој истини: иста смо цивилизација, иста судбина, иако смо завађени већ хиљаду година.
Данас је европско питање у срцу политичких расправа у Србији. Безмало све политичке силе хрле ка Европској Унији, а она се с нама игра мачке и миша. Сад одгађа и ратификовање споразума о придруживању. Како Ви видите те односе јавне Србије са Европом?
-Тај асиметрични политички танго происходи из читавог сплета обостраних илузија. Што се Србије тиче, били смо сведоци сличне психозе у Швајцарској почетком деведесетих: свеукупни естаблишмент обећавао је пропаст уколико Швајцарци не изгласају улазак у ЕУ. Само Народна странка (SVP) је била против. Тај 6. децембар 1992., када су се Швајцарци определили за суверенитет, обележаван је неколико година као ”црна недеља” од стране европеиста. Отада су заћутали. Јер сви показатељи говоре да мала Швајцарска боље живи изван ЕУ него у њој. Много битније, сачувала је свој јединствени систем референдумске демократије, који ЕУ и домаће еврократе жуде да укину.
Са Србијом ствари стоје другачије. Швајцарска је у ЕУ била позвана да уђе одозго, ишчекивана као галија крцата златом. А Србија одоздо цима скуте једне заједнице која је сматра неотесаном нацијом са кривицом геноцида, с разрушеном економијом и великом потребом за субвенцијама. Србија је у положају Дизнијевог пса који стоји на киши и покуњено гребе на капију газде који га је пребио и отерао. Чак и ако постоји рачун (углавном новчани) да се кроз ту капију ушуња, поданички став званичне Србије не олакшава пролаз. Још горе је дејство те реторике на народ ове земље: играјући свеукупну будућност нације на ту једну карту, она предаје судбину народа у туђе руке и ставља га у положај понизног ишчекивања неког хипотетичног чуда.
Велика је иронија историје да се кроз европску реторику обнавља психологија ”хомо совјетикуса” коју је Зиновјев описао: психа демобилизације и фатализма код људи који не верују у сопствене снаге већ само у оно што им се додели одозго, те стрпљиво чекају неку ”светлу будућност”. За коју опет слуте да је пука мрква којом се маме да буду покорни — јер ”хомо совјетикус” није простодушно, већ слојевито и лукаво биће.
Реторика ”бољег живота”, каква допире до мене, личи на потрошачки превод ”светле будућности”. О каквом се животу ради? Да би се могло судити о животу, требало би прво да га одредимо, и то Толстојевим питањем: од чега људи (стварно) живе? Одговор не знам, но проценат самоубистава и катастрофалан прираштај код западних Европљана не говоре о томе да им је живот ”бољи” него што је био њиховим прецима.
Слушајући Вас, могло би се закључити да је европска идеја као неки нови комунизам?
— Сличности постоје, и чини ми се да заслужују више пажње но што им се посвећује. Почнимо од појмова: Унијом владају Комесари, кооптирани, не изабрани, уз Парламент који има само саветодавну функцију. Мало ко зна да евро-парламентарци, са својим баснословним платама, немају никакве законодавне моћи. А да сви национални закони – плод демократских процедура – губе преимућство у корист недемократских закона Уније. Затим, да не постоји процедура раздруживања за државе које би желеле да иступе. Итд. Уочи оног судбоносног ”НЕ” референдума у Француској, неки грађани су пажљиво почели да читају предложени Устав – и од тих 800 опскурних страница им се дигла коса на глави. Тумачења и разјашњења су почела да круже – интернетом, наравно, јер власти и медији нису имали ни рачуна ни живаца да народу тумаче правни кадар његовог будућег живота.
Уз то, Унија има врло тврд и репресиван идеолошки апарат разгранат по свим институцијама, од обданишта до судова и војске. У данашњем свету не видим ниједног другог примера толиког инвестирања у идеологију.
А овде се јавља и битна разлика у односу на СССР и остале идеолошке системе. Каква год била, њихова идеологија је углавном величала државу и њену мисију, или бар била прилагођавана државним интересима. У Унији се проповеда идеологија заснована на догматици људских права и ниподаштавању сопствених корена. Једна од последица те идеологије јесте тотално разоружавање пред исламском имиграцијом и фактичко пристајање на скору замену структуре становништва, вера и цивилизационог профила континента. Док Америка води дволичну игру са муслиманским светом и негује високи прираштај сопственог становништва, ЕУ изумире и води политику исламизације чије смо последице ми на Балкану најоштрије осетили.
Истовремено, и због такве идеологије, ЕУ не постоји као независан политички субјект, већ све више као евроазијска платформа НАТО-а. Пројекат европске одбране је сахрањен са Митераном. Некохерентно и скупо ширење на Бугарску и Румунију одговарало је потребама САД и НАТО-а, а не Уније. Данас Американци директно спроводе свој војни програм у Чешкој и Пољској без да уопште запитају Унију о њеном мишљењу, а ставови око рата у Ираку су показали да нове, источне чланице ЕУ испољавају већу лојалност Америци него Европској Унији...
Како објашњавате да Србија с таквим искуством ипак јури у загрљај Европи?
-Мислим да Србија Европу види као што се виде на небу давно угашене звезде: са временским закашњењем. Но то није све: ми јесмо Европљани, нисмо Азија, нисмо ни неки прирепак Русије. Уколико је та Унија судбина континента, имамо жељу да је поделимо са свима. Са друге стране, нисам чуо никакву ваљану алтернативу код оних који том путу кажу ”не”. Онај који се томе данас одупире мора да има ”план Б” како би народ окупио и мобилисао око стварног обнављања земље. Такви планови, чини ми се, засад не постоје. Желео бих да Србија има самосвест, прагматику и организацију Швајцарске, но она је засад нема.
Стога не бих ништа имао против приступања Европи уколико се то обави на грчки начин: уздигнуте главе, са шеретским осмехом и хитрим прстима. Али Срби нису Грци. Сем тога, недавно одбијање устава од стране Ирске ЕУ ставља и у техничку немогућност да се даље шири у наредним годинама — осим ако погази сопствене законе и вољу грађана. А ко би хтео да приступа једној тако недемократској заједници?
Мислим зато да би српски приступ Европи морао да почива на три незаобилазне чињенице:
1. да ова генерација у Европу неће ући;
2. да док следећа генерација не стаса та и таква Европа више вероватно неће постојати;
3. да Европа није државна заједница, већ историја и цивилизација којој ми пуноправно припадамо, па допадало се то Холанђанима или не.
/Наставиће се/
