Геополитика у Медија центру организовала округли сто

Редакција Геополитике наставила је праксу организовања округлих столова на теме које су од виталног националног и државног интереса. Наш магазин је 5. новембра 2010. у Медија центру организовао округли сто под насловом „Србија: стратегија опстанка – путеви изласка из кризе“, на коме су учествовали домаћи и страни аутори, са следећим темама: др Срђа Трифковић, Спољнополитичке опције након слома униполарног поретка; Џејмс Бисет, Европска Унија – алтернатива постоји; проф. др Миломир Степић, Опстанак у судару са неокенанизмом на постмодерном Балкану; др Миша Ђурковић, Стратегије одбране и развој националног идентита; проф. др Божо Драшковић, Излазак из кризе економског система засновног на имитацији либералног капитализма; Александар Митић, Стратешке алтернативе и информисаност грађана; Милош Кнежевић, Србија: геостратешка дилема положаја и смера. У овом броју доносимо излагање др Срђе Трифковића, док ћемо делове излагања осталих учесника донети у наредним бројевима.

Др Срђа Трифковић

Понашање владајућих елита Европске уније и САД према Србима савршено је рационално, са становишта вредносног система западних сила. Да бисмо сагледали њихову мотивациону структуру, морамо схватити да је Европска унија већ одавно један револуционарни, антитрадиционални  пројекат шездесетосмашке генерације неокомуниста и марксиста, следбеника Франкфуртске школе тзв. нове левице, Грамшијеваца који следе упутства италијанског револуционара од пре осам деценија.

Његови следбеници схватили су да је упутније извршити дуги марш кроз институције, него силом их освајати или уништавати сходно бољшевичком моделу. Они су у свом дугом маршу током протеклих четрдесет година потпуно успели. Њихова Европска унија је постмодерна, постхришћанска, постнационална творевина. Битни предуслов опстанка Србије као аутохтоне државне и националне заједнице јесте управо не-чланство у Европској унији. (Зато би можда требало основати друштво српско-холандског пријатељства). Њихов је и НАТО, прекомпонован од добровољног одбрамбеног савеза у оруђе војно-идеолошке доминације.

Међутим, њихова доминација није ни трајна нити неминовна, јер је са монополарним светом готово. Ово је основна стратешка констатација на прагу друге деценије овог века. Америка више није хегемон планете. Могу Џо Бајден прошле године, или Хилари Клинтон прошле јесени, да долазе, траже, наговарају или прете до миле воље, али Срби треба да буду свесни да цар нема ново одело. Стеге су спале. Крајње је време да укоченим удовима полако почне размрдавање и одмеравање још расположивог маневарског простора, и на Косову, и западно од Дрине, а пре свега у кругу двојке.

Глобална доминација Америке трајала је од 1991. до августа 2008, дакле до руског контраудара на грузијску агресију у Јужној Осетији. Тај уистину историјски тренутак, незамислив под Јељцином само деценију раније, био је лакмус тест на коме се свет уверио да је мучна, али кратка епоха америчке монополарне доминације, неповратно окончана. Она је од почетка била неприродна, јер међународни систем спонтано тежи уравнотежености и не трпи дисеквилибријуме. Охолост, ароганција и агресивност, које су неминовне услед превелике моћи једне силе, пре или касније наводе остале актере, мање моћне, да се удруже и да хегемона срубе на праву меру.

У новијој европској историји, која почиње Вестфалским миром 1648. године, кад год се појавио такав дисеквилибријум, долазило је и до спонтаног настанка контракоалиције. То је већ искусио Луј XIV крајем 17. и почеком 18. века. Са Наполеоном процес је потрајао од 1801. до 1815. Са кајзером Вилхелмом II, процес балансирања је уродио до тада тешко замисливом алијансом између традиционално супарничких сила, Велике Британије и Русије, 1907. године. Коначни исход балансерског аранжмана – фаталан по Немачку – био је неминован по уласку САД у рат 1917. Исто се десило и са Трећим Рајхом, уз периферне разлике сценарија, али не и суштинске поделе карата.

Да бисмо разумели данашњу улогу Америке у свету, поред склоности слабијих да склапају контра-коалиције, неопходно је узети у обзир два додатна фактора. Први је економска и финансијска слабост: ниједна империја није могла да почива на сталном девалвирању валуте. Ниједна империја не може да живи од фиктивног произвођења непостојеће новостворене вредности. Од оног тренутка када је Византија почела да смањује садржај сребра у својој валути, номизми, или од кад је пола миленијума касније шпанска империја подлегла инфлацији у позном 16. и раном 17. веку, од тог тренутка је почетак краја за обе био на помолу.

Као друго, очигледна је политичка, друштвена, културна, морална и духовна разграђеност и неконсолидованост западног света, а САД пре свега. У једној од десет метропола Америке, као што је то Њу Орлеанс, пре пет година било је довољно да дуне јачи ветар па да добијемо кошмар, хобсовско стање рата свих против свију. Само један ураган, значи, стоји између мене и мог комшије, који ће кренути да ми клештима вади златну пломбу или да ми под претњом оружјем пустоши фрижидер. Ово је светлосним годинама далеко од једне Србије, која је изненадила и себе и свет способношћу да функционише и под НАТО бомбама...

Данашња Америка није империја способна за дугорочни опстанак, а камоли за ширење свог културног и политичког модела на остатак света. Тако сада имамо мртву трку између темпа пропадања Србије, који смишљају и намећу спољни ментори садашњег београдског режима док га сам режим спроводи, са једне стране; и са друге стране, темпа пропадања постмодерног западног света који почива на опсенама и на лихварско-хоштаплерском, хокус-покус рачуноводственом финансијско-економском систему, без културних модела трајне вредности, да о писаним или зиданим споменицима не говоримо.

Осим нечланства у Европској унији, за Србију је битно да избeгне имиграциони прилив трећесветког лумпенпролетеријата, претежно задојеног исламском идеологијом, који ће Европа да диктира као следећу фазу доказивања подобности Србије за евроинтеграције. Другим речима, Србију чека нова уцена: будите европејци онако како смо ми то постали у Малмеу, Ротердаму, Марсеју или Берлину, тако што ћете имати десетопроцентну пакистанску, турску или мароканску дијаспору, па ћемо тек онда да видимо да ли ћемо вас пустити мало ближе у предсобље ЕУ. Наравно, све у складу са неоосманском политиком Турске, која увелико говори о праву повратка  протераних муслимана из Србије после Берлинског конгреса 1878. године.

За неоосманску, реисламизовану Турску, која је одбацила Кемал Ататурково секуларно наслеђе – што је дошло до изражаја и на референдуму 12. септембра – ни једна једина држава која је некада била у саставу Отоманске царевине, а која сада више није  под шеријатским правом, није  легитимна творевина. У исламској парадигми, било који део Дар ал ислама (света вере) који поново постане Дар ал харб (свет рата) мора да се врати под власт пророкових правоверника. Управо зато и Србистан и Карадаг и Румели ће пре или касније, са њиховог становишта, морати да се повинују легитимној исламској власти, у којој су хришћани подвргнути институционализованој дискриминацији. Остварење нео-османске  зоне утицаја о којој је врло отворено говорио Ахмет Доутоглу прошле године у Сарајеву, само је први корак.

Оно шта Анкара спрема Србима – заједно са Европском унијом – јесте да се потомци исламских тзв. прогнаника из 1878. из Топлице, Јужне Србије, Лесковца, Врања и Пирота, врате на своје поседе. Притом би њихова реституција  била додатни доказ подобности Србије за евроинтеграције. Ово упозорење засновано је на врло конкретним информацијама којима располажем.

Историја се убрзава, и можда једина срећа Србије у овим тмурним временима јесте да спољни окови, који су диктирали  њен суноврат у последње две деценије, више не постоје. Она је, нажалост, тим оковима увучена у стохолмски синдром – психопатолошку појаву – што њена квинслишка власт свесно подстиче.

Београдски режим се и даље прави да ти окови постоје, јер има опипљив, премда презира достојан, интерес да се прави да је тако. Морални и сваки други суноврат Тадићевог режима не мења чињеницу да су окови спали. Та чињеница представља одскочну тачку нове српске стратегије, када дође време за опоравак.

Да ли ће српски опоравак бити могућ? Да ли су увелико начети национални ресурси доведени до тачке суноврата без повратка? Не знам, али верујем да нису. Ево шта ми је узвратио Игор Шафаревич у Москви, у зиму кошмарне 1996. године, на питање какве су шансе за опоравак Русије после јељциновског суноврата:

„Као математичар који барата егзактним величинама, ја не могу да Вам понудим  рационално замислив модел опоравка Русије; али као православни хришћанин који верује у благотворно дејства Духа Светога, ја знам да је опоравак могућ, дакле да је иманентан, што ће рећи неизбежан.“