За Геополитику говори Антонио Естевес Мартинс, новинар Радио-телевизије Португал
Косово не може опстати као независна држава
Европа није Америка (бар се надамо), ми можемо бити део заједнице а у исто време разликовати се једни од других. Европска конструкција допринела је миру и просперитету на континенту након два велика рата. Немци и Французи су део једне заједнице и нико не може помислити на избијање неких нових сукоба. Додуше, пред идејом уједињења људи још предстоји дуг пут. Недавни догађаји показали су да је Европска унија, заправо, много снажнија него што претпостављамо и вероватно да то може навести на размишљање да о идеји европске ”супердржаве“, али то никада неће избрисати специфичност наших народа.
Антонио Естевес Мартинс је познати португалски и европски телевизијски новинар. Извештавао је са скоро свих важних догађаја на нашем континенту. Антонио Мартинс је један од ретких европских новинара који је објективно извештавао о НАТО агресији 1999. године. Због таквог извештавања, Србија је у Антонију Мартинсу стекла пријатеља, кога посредством овог интервјуа треба да ближе упозна.
Господине Мартинс, широј српској јавности можда није довољно позната чињеница да сте Ви током НАТО агресије над Србијом током 1999. године у седишту НАТО у Бриселу постављали врло непријатна питања званичницима НАТО алијансе, а неки кажу да сте били права ноћна мора за портпарола НАТО Џејмија Шеја. Шта Вас је мотивисало да будете тако критични према интервенцији НАТО снага у Србији те 1999. године?
- Не могу рећи да сам до тада био критичан... Једноставно, обављао сам свој посао у коме је све морало бити засновано на чињеницама, а не на пропаганди. Од самог почетка пратио ме је чудан осећај, који се касније потврдио, да ствари нису сасвим онакве каквима су представљане. Постајало је све евидентније да поједини новинари нису задовољни званичним објашњењима, те су зато почели да трагају за тачним информацијама. Моје искуство и познавање ситуације у Сарајеву и на Балкану деведесетих начинило ме је, од самог почетка, веома сумњичавим. Бомба на пијаци у Сарајеву, била је, на пример, варка, према чињеницама које су ми познате. Чак и с генералне тачке гледишта, Милошевићев став био је велика грешка, и само је послужио онима који су желели да Србе поново представе као „агресоре“.
Као дугогодишњи извештач из Брисела добро познајете стање у ЕУ. Судећи по лепим речима које се из Брисела стално упућују Београду, чини се да су некадашњи ратни противници постали пријатељи. Српском народу се обећава лепа будућност у оквиру ЕУ, а с друге стране Брисел је признао Косово као независну државу. Овакав однос донекле и даље збуњује један део српске јавности. Да ли су ЕУ и Србија постале искрени партнери с пуним поверењем или су највеће државе ЕУ (Немачка, Француска, Енглеска) промениле само реторику, али не и своје радикалне циљеве који су 1999. године покушавани да буду наметнути и бруталном војном силом?
- Није став само српске јавности да је ситуација веома збуњујућа. Већина људи која анализира ову ситуацију стиче сличан утисак. Наиме, грешка датира још из 1999. године. Затим, главна акција је од почетка било исправљање грешака тако што су се изнова правиле нове грешке. Косово је од старта била грешка. Независност је представљала шлаг на торти, када говоримо о грешкама. Нико ко има имало здравог разума не може овај процес окарактерисати као нешто добро што је постигнуто. Највеће бесмислице у историји Европске uније били су Ахтисаријев извештај, као и подршка коју су му пружили министри спољних послова. Ова ситуација веома је слична немачком признавању Хрватске деведесетих, с том разликом што је Немачка то учинила сама, будући у потпуности свесна шта ће тај њен корак представљати. Већина министара у овом случају, није имала представу на шта, заправо, пристају.
Сада долазимо до начина на који би се проблем могао разрешити. Велика је збрка у питању. Постоје два пута. Један пут је подела Косова, где северни део Ибра остаје српски, а остали припада Албанији. Хајде да не будемо лицемерни. Они који су били тако уплашени од настанка велике Србије, управо су помогли у креирању велике Албаније; а затим их је сачекао хладан туш када су увидели да се и у Македонији јавио сличан проблем као у Србији са српском покрајином Косовом и Метохијом. До сада, нико није успео да ни једној ни другој страни омогући да пронађе исправан излаз из ситуације. Ипак, Европска унија је успела да дође до закључка да Косово не може постојати као независна држава а да је велика количина новчаних средстава Европске уније (четири билиона евра) намењена другим државама, а не њему. Тако неопходна електрана није била саграђена због недостатка новца – а шта је са та четири билиона долара?
Други пут превенције рата и поправљања ствари је да цео регион уђе у састав Европске уније, тако неће бити граница у области, и сви ће бити срећни. То звучи тако једноставно, а људи имају тенденцију да заборављају да се иза свега крије једна умногоме мрачна историја. Али, идеја да Србија уђе у састав Европске уније је оригинална, мени се чини као добар излаз из тренутне ситуације.
Господине Мартинс, Ви долазите из Португала, једне од ретких земаља на Западу која је у новијој историји демонстрирала изразе пријатељства. Никада нећемо заборавити посету градоначелника Лисабона Суареша Београду током бомбардовања, као и велики транспарент на стадиону Спортинга на коме се изражава жаљење због бомбардовања. Како бисте оценили наше билатералне односе, као и односе наша два народа? Шта је то што је слично, а шта различито у менталитету португалског и српског народа, и како те односе унапредити?
- Нажалост, недавно је Португал донео одлуку да призна независно Косово, упркос несагласности председника и великог броја политичких странака. По мом мишљењу, земље чланице Европске уније вршиле су велики притисак, тако да је та одлука постала неизбежна. У исто време, као гест без преседана, Португал је формално подржао настојања и покушаје Србије да се унутар УН бори против илегалне декларације независности. Никада нисам видео такав ентузијазам код неког политичара за такво признавање, док нисам чуо јасне речи које су потекле од државног секретара за европска питања Мануела Лобоа Антуњеза. Па, ипак, штета је учињена и све што сада можемо да урадимо јесте да жалимо, и да извлачимо поуке из учињених грешака. Дело Жоаоа Суареша, градоначелника Лисабона, као и португалских грађана, доказ је блискости коју Португалци осећају према Србима. Суареш сматра да је неопходно унапредити односе и сарадњу наших земаља. Нажалост, када када пословним људима поменете реч Балкан, њихова прва асоцијација односи се на рат, проблеме, нестабилност. Тако да би требало нешто предузети по овом питању. Било како било, односи између Београда Лисабона и Београда, тренутно су, заправо, прилично добри, захваљујући, између осталог, добрим односима између министара Јеремића и Амада. Али, наравно, има још пуно простора за побољшање дијалога и пријатељства.
Како оцењујете тренутно стање у Европи, посебно однос између Брисела и Москве након одлуке Москве да најпре војно интервенише у Грузији, а потом и призна независност Јужне Осете и Абхазије?
- Осетија и Абхазија показале су право значење грешке у политици. Владимир Путин је упозоравао (Лисабон, октобра прошле године), а и ми смо свесни колико је опасно отварање Пандорине кутије. Сада имамо два начина решења истог проблема, двоструке аршине, када говоримо о европском политичком ставу и ситуацији, док за Косово и даље нема решења.
Да ли мислите да је ситуација на Кавказу у извесној мери подстакнута косовским преседаном? Да ли ћемо бити сведоци Косова као домино ефекта или ће процес проглашења независних држава бити конзервиран само на Балкану и Кавказу?
- Домино ефекат, свакако, али, постоји нешто јако лоше за Европску унију. Целокупна ситуација показала нам је да ЕУ није у стању да се једногласно изјасни. Балканска сага нам је указала на то да Европљани јесу и биће подељени. То је лекција из које би требало учити. Да је политичка сцена Европе била јединствена и снажна могла је спречити рат на Балкану 1999. године.
Како оцењујете и коментаришете иницијативу Србије да кроз Уједињене нације постави питање Међународном суду у Хагу о законитости признавања независности Косова од стране одређених држава?
- Иницијатива Србије је исправан корак. Сматрам да ће добити подршку многих земаља као и тихо одобравање неких... Надајмо се да ће тако успети да допринесе томе да истина изађе на видело.
Као провереног пријатеља српског народа, желимо да Вас питамо за савет шта Србија треба да чини да би истовремено остварила два своја стратешка циља: сачува Косово и Метохију у Србији и оствари улазак у европске интеграције. Да ли је то уопште могуће и како?
- Србија ће ускоро започети озбиљне преговоре о партнерству. То је жеља већине чланица Европске уније, али с тим се још није почело због ставова Холандије, које могу слободно назвати лицемерним због тога што се Холандија није тако грчевито држала људских права када су Индонежани убили 600.000 становника Тимора, у периоду између 1975. и 1999. године. Ниједном нисмо чули критику, а да је потекла из Хага, када су Португалци малтене сами тражили правду за овај регион. Индонезија је уживала подршку Холандије, и никада није отказан састанак ЕУ-АСЕАН, а опет, сада иста та Холандија изгледа заузима другачију позицију. Упркос свим шансама, холандска влада противи се следећим корацима, и, у овом тренутку чини ми се да је то једина препрека. Став српске стране је исправан и сматрам да је једино што се може сада предузети јесте чекање. Велика већина (двадесет шест од двадесет седам) залаже се у корист овог корака.
Господине Мартинс, пошто добро познајете ЕУ, реците нам нешто више о карактеру те историјски нове заједнице на нашем континенту, која има велики број заговорника, али и незанемарљиви број противника. Несумњиво је да је ЕУ својим постојањем савладала традиционалне конфликте међу појединим европским народима, који су у два светска рата прилично демографски исцрпли Европу. Да ли се на нашем континенту ствара нова супердржава, која је све мање подложна изборној, демократској и институционалној контроли? Да ли она значи сужавање дијалога и критике који су одувек били одлика европског начина мишљења и да ли је на делу, имајући у виду овакав начин мишљења, „спори државни удар“ као што је то рекао један Швеђанин?
- Супердржава? Никако. Европа није Америка (бар се надамо), ми можемо бити део заједнице а у исто време разликовати се једни од других. Европска конструкција допринела је миру и просперитету на континенту након два велика рата. Немци и Французи су део једне заједнице, и нико не може помислити на избијање неких нових сукоба. Додуше, пред идејом уједињења људи још увек предстоји дуг пут. Било како било, ако обратимо пажњу на иницијативе као што је Еразмус, у којој је студентима омогућено да студирају у било којој земљи, и у којој се људи боље упознају – ето мотива и разлога да верујемо да је кризе и ратове у суштини лако спречити. Међутим, и мм имамо своју историју, немојте мислити да сам ја као Португалац заборавио на проблеме које је моја земља имала са Шпанијом вековима. Па, ипак, ЕУ је допринела добрим релацијама између Лисабона и Мадрида, што је нешто што није никада раније забележено. Ово је вероватно најбољи пример који вам неко може пружити. Са сигурношћу могу тврдити да је то највидљивији успех европских интеграција. Недавни догађаји показали су да је Европска унија, заправо, много снажнија него што претпостављамо и вероватно да то може навести на размишљање да о идеји европске супердржаве, али то никада неће избрисати специфичност наших народа.
Европљани нису Американци. Ми имамо прошлост, историју, традицију. Европске земље постоје јако дуго и просто би било неприхватљиво уништити или једноставно заборавити нешто тако важно. Португалци никада неће заборавити Алжубароту, као што ће се и српски народ увек сећати Иванковца.
Геополитика 29 15.децембар 2008
