СТОП ЏАМАХИРИЈИ

Улрих Шлиер, члан швајцарског „Eгеркингер комитета“ који је у Швајцарској покренуо иницијативу за референдум „Против изградње минарета“, говори за "Геополитику"

Минарет као грађевина нема религиозни карактер, он се као такав не спомиње ни у Курану, ни у другим светим исламским списима. Минарет је више симбол религиозно-политичке силе, који оспорава права другима на верску слободу као и на основна људска права, децидирано пропагира ширење ислама, па смо дошли до закључка да сви ови аргументи не доприносе религиозној толеранцији и, самим тим, у земљи се ствара атмосфера нарушавања верске слободе. Ваља, такође, напоменути да је ислам нешто посебно, да није само религија, него да он свим својим поборницима у свим сегментима друштва намеће право како се морају понашати. Са шеријатом се законски прописује понашање верника и у том погледу се ови ставови дијаметрално супротстављају основним законима и слободи закона који су у швајцарском Савезном уставу регулисани.

Разговор водио: Милан Старчевић

Господине Шлиер, „Eгеркингер комите“, чији сте Ви један од оснивача, 8. јула ове године поднео je Савезној канцеларији у Берну 114.000 од стране општине преконтролисаних потписа за народну иницијативу „Против изградње минарета“, што је у Швајцарској више него довољно да би се изашло на референдум. Шта Вас је лично покренуло на то да подржите ову иницијативу и какве су шансе за успех референдума?

- Непосредни повод за организовање референдума био је тај што је у појединим швајцарским општинама била најављенa изградња муслиманских џамија са минаретом, па су се многи швајцарски грађани побунили против ове најаве, али правним и легалним путем нису ништа могли урадити, а ми смо сматрали да се овај проблем може решити на целој територији земље у виду народне иницијативе.

Може се рећи да је и функција минарета главни аргумент за покретање иницијативе. Минарет као грађевина нема религиозни карактер, он се као такав не спомиње ни у Курану, ни у другим светим исламским списима. Минарет је више симбол религиозно-политичке силе, који оспорава права другима на верску слободу као и на основна људска права, децидирано пропагира ширење ислама, па смо дошли до закључка да сви ови аргументи не доприносе религиозној толеранцији и, самим тим, у земљи се ствара атмосфера нарушавања верске слободе.

Ваља, такође, напоменути да је ислам нешто посебно, да није само религија, него да он свим својим поборницима у свим сегментима друштва намеће право како се морају понашати. Са шеријатом се законски прописује понашање верника и у том погледу се ови ставови дијаметрално супротстављају основним законима и слободи закона који су у швајцарском Савезном уставу регулисани. Дакле, у Швајцарској је сасвим нормално да је сваки човек пред законом исти, док шеријат не признаје једнакост, поједини су изнад других, говори се о „чистим и нечистим људима за време свога живота као и после смрти“, и све ово се коси са нашим правним законима. Имали смо дискусију и по питању гробаља. Код нас је сасвим нормално да сваки грађанин ове земље има право на „вечни мир“, па самим тим и муслимани нису изостављени, али су затим они дошли са захтевом да тамо где се муслимани сахрањују, ту се прво земља мора узорати, јер ту могу лежати хришћани, који у њиховом очима представљају „нечисте“. Наш је став и по овом питању јасан. Оно што важи у другим државама, важи и код нас, тако да је неоправдано говорити о „чистима и нечистима“ јер, понављам још једном, да су сви грађани пред законом исти. Према томе, закључујемо да све ове наведене чињенице, за које се залажу муслимани у Швајцарској, фундаментално се супротстављају Уставу Швајцарске и ми их морамо на време решавати. Велика би грешка била да смо рекли „прво ћемо видети како ће се ситуација даље одвијати“. Имали смо свеже примере појединих европским градова: Париз, Лондон и Берлин, и у њима градске квартове у којима је свет потпуно другачији, где важе неки други закони, паралелно друштво које живи мимо закона и реда тих држава. Такво нешто није дозвољено код нас, поготово у земљи директне демократије -  јасан је принцип владавине права за све грађане који хоће да живе овде, тако мора бити, ту нема никаквог компромиса са било с ким. И ако то некоме не одговара, он има пуно право да каже „то се мени не свиђа“, али, онда, он више не може бити овде. Јер, ко живи у нашој земљи мора се придржавати свих прописаних државних закона. Кад би се ја којим случајем одлучио да живим у Турској или у Саудијској Арабији, подразумева се да ја морам поштовати, признавати и респектовати њихов Устав, па према томе, ни ми не тражимо ништа више од грађана Швајцарске муслиманске вероисповести. Што се успеха референдума тиче, треба истаћи да је „Егеркингер комите“ релативно мало удружење. Имали смо подршку, ту, пре свега, мислим на Швајцарску народну партију која је на једном њиховом делегатском састанку изашла са слоганом и подршком нашој иницијативи. Ипак, ми нисмо могли користити сав партијски апарат Швајцарске народне партије да би прикупили што више потписа за референдум. И што је изненађујуће код ове иницијативе, а напоменућу да сам учествовао у многим другим и да знам донекле њихов ток дешавања, јесте то да смо код ове иницијативе, и поред тога што нисмо организовали неке посебне трибине, сваког дана добијали по неколико стотина нових потписа, како би на крају имали најмању бројку од 100.000, што нам даје за право да народ позовемо на референдум. Дакле, за разлику од других иницијатива у којима сам учествовао, овога пута је лакше било прикупити довољан број потписа, стекао се утисак да је све некако ишло само од себе. Ово је један добар показатељ да је широка народна маса разумела нашу поруку, тако да када је исход народног референдума у питању, с добрим изгледима очекујемо тај дан.

У појединим европским круговима постоји страх од насилног ширења ислама и његовог верског фундаментализма. Многе државе су већ сада преплављене муслиманским живљем, и док је код Европљана наталитет у наглом паду, дотле се муслимани све више рађају. Делите ли ово мишљење?

- Чињеница је да број муслимана у свету расте, чак и релативно брзо. Мишљења сам да по овом питању и ми сами Швајцарци морамо поштовати Савезни устав, те да не можемо када је у питању верска слобода било шта забрањивати муслиманима и ускраћивати им права која имају хришћани, Јевреји или остале конфесије у нашој земљи. Ми не захтевамо то, а и нисмо мишљења да сада због муслимана суспендујемо слободу вере. Али, тамо где се ради о државним законима, тамо где се ради о политичким изјашњавањима, политици која жели завладати путем силе, ту ми држави морамо рећи да важи наш Савезни устав. Не сме се никоме у овој земљи пружити прилика да на свој начин спроводи законе које су мимо Устава. Наравно, уколико неко мисли да жели нешто променити у самом Уставу, таква могућност постоји легалним путем, путем иницијативе, па онда и референдумом. Значи, свака етничка заједница, удружења или пак појединац, могу искористити сва права која им стоје на располагању. Међутим, да неко дође и тражи да буде изнад закона и да живи како хоће без респекта, то, ипак, не може.

У Швајцарској, такође, живи, велики број муслимана из различитих држава. У последњих неколико година у успону је њихово досељавање. Можете ли за читаоце „Геополитике“ статистички појаснити нагли прираштај муслимана у Вашој земљи?

- Да, Ви сте потпуно у праву, ми имамо нагли раст муслимана. Тренутно у Швајцарској живи око 400.000 муслимана и тај број расте из дана у дан. Крајем шездесетих година прошлог века било их је 15.000. У нашу земљу су муслимани први пут дошли седамдесетих, а посебно осамдесетих и махом су то били страни радници из тадашње Југославије. Добар део тих муслимана чинили су косовски Албанци.

Вероватно да нико од нас Швајцараца у почетку није обраћао пажњу какве се последице могу изродити из овог насељавања, да би тек почетком деведесетих година, када је у Југославији избио рат између различитих народа, нарочито проблем на Косову који је добио европске димензије, многи наши сународници сазнали да велики део муслимана у Швајцарској долази са Косова. И тако смо одједном схватили да су се околности у демографском смислу променили, иако је све то некако дошло брзо, без неке најаве. То је, у ствари, главни разлог да, поред косовских Албанаца и муслимана из Босне, оволики број муслимана живи у нашој земљи. Иза ове две етничке групе на трећем месту су највероватније Турци, али је њих знатно мање него Албанаца.

Стиче се утисак да уколико се овај тренд досељавања муслимана настави, да ће Швајцарска полако изгубити свој национално-културни идентитет, те да у скоријој будућности у питање долази чак и опстанак нације. Како се изборити са овим проблемом?

- Када се покренуо проблем по питању олакшавања добијања швајцарског држављанства, ми смо испред Швајцарске народне партије указали на тај проблем тиме што смо у јавним гласилима објавили узлазну путању досељавања муслимана. Нисмо ништа више урадили од тога, сем што смо реализовали садашње стање и како ће све то изгледати за 50 година, или још касније. Опасност од губљења национално – културног идентитета постоји, то је сасвим јасно. У корист ове чињенице говори и велики број злоупотреба азила у нашој земљи. У периоду док је Криштоф Блохер био савезни министар злоупотреба азила маркантно је смањена, нажалост, она је сада поново у порасту, али после доброг „Блохеровог ефеката“, јер је у народу прихваћен са одобравањем, надамо се да се тај тренд неће изгубити. Данашњи Савезни органи либерално и попустљиво наступају према овом проблему.

Више од половине муслиманске популације у Швајцарској чине косовски Албанци. После проглашења њихове лажне државе на територији Србије, њихови апетити су порасли, па се не либе отворено причати о ”великој Албанији”. Нажалост, и Швајцарска, као суверена и неутрална земља, међу првима је признала Албанцима државу, и на тај начин у очима многих Срба изгубила своју неутралност и самосталност. Зашто је се Влада у Берну предвођена Социјалистичком партијом одлучили на овакав неразуман корак?

- Као прво, из мог угла, министарка спољних послова госпођа Калми Реј је у првој линији за себе тежила водећу улогу у Косово Контакт групи, коју је створила Европска унија створена. Дакле, она је, може се рећи, хтела бити прва виолина, зато је тако брзо и непромишљено дошло до признавања Косова, као и експресно отварање Амбасаде. По њеној логици, било је важно да смо ми међу првима, а разматрање да ли смо учинили добар корак, остављен је у запећак. Из нашег угла (Швајцарске народне партије), сасвим је сигурно да није у реду што смо признали независно Косово, зато што Швајцарска никада није признала режим, него само државе, и све ово има везе са швајцарском неутралном политиком, у толикој мери што смо рекли, ако већ признајемо једну државу, онда се објективни фактори морају испунити да бисмо једну територију могли признати за државу. А ти објективни фактори су: да ли у тој земљи има фактора који могу загарантовати мир, ред и законске одредбе спровести у дело за целокупно становништво. У случају Косова, зна свако да ред одржава Умник са својих 20.000 људи; без Кфора и УНМИК-а, без те стране окупације, тамо би настао прави хаос. Према томе, на Косову не постоји Влада која може гарантовати сигурност свим њеним грађанима. Други фактор је тај  да та Влада мора бити у стању да егзистенцијално земљу обезбеди са добром привредом, такође морају  народу обезбедити нормалан лични доходак, али када погледамо данашње стање на Косову, све ове тезе падају у воду. И у скоријој будућности нема назнака самосталног привредног развоја, а када знамо да две трећине прихода у буџету Косова долази из иностранства, онда ни по овом фактору оваква држава не заслужује признавање. И, онда, трећа тачка је да је Швајцарска својевремено приступила Уједињеним нацијама, образложивши свој улазак у ту светску организацију тако што је рекла да све што УН одлучи, то је сагласно са нашом неутралном политиком. На тај корак смо се одлучили знајући да УН имају Савет безбедности у којему су све велике силе света, где ни једна важна резолуција не може проћи, а да притом све чланице СБ нису сагласне. Додуше, ми критикујемо што само велике силе одлучују о судбини наше планете, али све у свему то је принцип за кога ми можемо рећи да је донекле најбољи. У случају Косова, ствар је јасна. У СБ Русија и Кина су унапред најавиле да ће ставити вето у случају покушаја да Косово постане независна држава. Према томе, Швајцарска је на првом важном испиту пала од како је члан УН и своје принципе бацила у канту за смеће.

Швајцарску народну партију, чији сте дугогодишњи члан и високи функционер, левичарски кругови као и разне етничке заједнице у Швајцарској оптужују за политику нетрпљивости према странцима. У тим нападима поготово предњаче грађани Швајцарске муслиманске вероисповести. Шта бисте рекли у одбрану Ваше партије?

- Нашу партију може критиковати ко год хоће и јасно је да ми имамо разноразне критичаре. Ми само закључујемо да Швајцарска народна партија има програм где се акценат баца на независну, самосталну и самоодлучујућу Швајцарску. Ми смо са овим програмом на прошлим националним изборима остварили најбољи резултат од икада било које партије, од када је у Швајцарској, 1919. године,  уведен пропорционални систем. Дакле, наш програм са задовољством прихвата наше становништво помажујући нам да остваримо добре изборне резултате, а и да будемо највећа партија у земљи. Ако би се држали демократских принципа, онда, свако од нас мора рећи да је Швајцарска народна партија на најшири могући начин утемељена у свим структурама швајцарског друштва. Е, сада, наравно да има противника наше партије, организованих противника, и да они немају радости када виде како се наша партија у позитивном смислу развија,  тако да их  ја могу у потпуности разумети. Јер чим неко побеђује, остали морају губити. Најзначајније је да Швајцарска народна партија иде својим зацртаним путем којим је увек ишла, да је свесна своје улоге и утицаја међу становништвом, држећи се упорно свог програма у коме је Швајцарска једна неутрална и суверена држава.

Геополитика 29.   15.децембра 2008.